Многи су ми се жалили да сваки филм напљујем. Што није истина! Доказ да то чиним само кад заслуже, управо је госпођица Пулен.
Папански патетична прича о огавно испразним ликовима, у коју је накупљено све, што је и иначе за жаљење. Хобисти, пензионисана војна лица, недоказни романтици, опсесивно-компулзиви сакупљачи, плагијатори, љубитељи импресионистичких сликара, самоубице, ментално заостали инвалиди, трачаре, пропали циркусанти и писци, слијепи просјаци, пиљари са Едиповим комплексом, хипохондри, сенилни старци, прогонитељи жена, целулитне стриптизете, недојебане кућепазитељке, људи са стакленим костима, очеви посвађани са дјецом, и као круна свега – Амелија Пулен.
У дјетињству невољена, израсте у јуродиву конобарицу. Неспособну да оствари зрелу емотивну везу са супротним полом, мислећи да њене глупаве дјетињарије не подлијежу старој истини: Кад не можеш помоћи себи, онда помажеш другима.
Но, неким чудом, ово је један од најбољих филмова које сам икада гледао! То сам рекао одмах по изласку са премијере, и то говорим и данас.
Амелија је ремек-дјело у сваком погледу! И то не само због увођења таксативног и брзопотезног камарања аудиовизуелних појмова, који се таложе у подсвијест конзумента као спознаја да је свијет огроман; узрокујући том презасићеношћу сопствену небитност, која отвара емотивне рецепторе којих се обично стидимо.
То је, без сумње, оригинално, иако неки од нас проклињу Пијер Женеа, што је имао паре да то први патентира на филму. И то веома добро! Тешко да постоји филм, гдје су специјални ефекти одрађени у већем степену неопходности.
Изванредан сценарио. Енигматично претрпане радње, која захтијева пуну пажњу. Користи таблоидну хистерију о Леди Ди, за ироничан прелаз из очите бајке. Незгода у купатилу, одведе нас у нешто далеко стварније и животније, од идолопоклоничке психозе узроковане овисношћу о масмедијима. Блесаво, топло и немогуће.
Племенити свијет, пун љубави за шугаве овце. Гдје бизарности ликова нијесу за жаљење и осуду, већ гориво за разњежење. Животи им нијесу промашени, док год умију уживати у малим радостима. А оне, уз есенцијалну пуноћу појединости којим су представљене, јесу сирова вриједност овог дјела.
Исувише је мало мјеста, за неправду нанесену јој из Ничије земље. Амелија је просто старачка дјетињарија, која радосно узлупава срце.
(Редитељ: Жан-Пјер Жене; Улоге: Одри Тоту, Метју Касовић)
