Понекад је довољан само један камен да покрене лавину.
Timothy Gowers, математичар са Универзитета Кембриџ, написао је 21. jануара блогпост објашњавајући разлоге свога дугог бојкота научних часописа које издаје фирма Elsevier. Ова фирма, са сједиштем у Холандији, посједује више од 2. 000 часописа, укључујући и оне са врхунским рејтингом као што су Cell and Lancet. Међутим, др Gowers, који је 1998. године освојио медаљу Fields, која је у области математика једнака Нобеловој награди, није овим задовољан и нада се да ће његов блогпост потакнути и друге да ураде нешто слично.
И јесте. Више од 2. 700 истраживача из цијелог свијета су до сада потписали online петицију коју је припремио Tyler Neylon, колега математичар, инсипирисан блогпостом др Gowers, да неће објављивати своје радове у часописима које објављује Elsevier нити ће се позивати на или уређивати радове који се у њиховим часописима појављују. Овај број, да посудимо математичарску терминологију, изгледа да експоненцијално расте. Ако се заиста прошири етаблирани академски часописи могли би се суочити са револуцијом.
Гомила невоља
Жалба др Gowersа је трострука. Прво, да Elsevier има превисоке цијене својих производа. Друго, да његова пракса прављења пакета од часописа присиљава библиотеке које желе да се претплате на одређену публикацију да их купују као дио пакета других публикација које можда не желе. И треће, да Elsevier подржава законе као што је онај пред америчким конгресом којим би се влади забранило да добије бесплатан приступ истраживањима која се финансирају новцем пореских обвезника.
Elsevier тврди да је погрешно интерпретиран. Ова фирма је сигурно безобразно богата. 2010. године је зарадила 724 милиона фунти профита на приход од 2 милијарде фунти, значи, добит од 36%. Али, по ријечима Nick Fowler, директора глобалних односа са академском заједницом у фирми, Elsevier наплаћује просјечну цијену ове индустрије за своје производе а њихова повећања цијена су нижа него код других издавача у задњих неколико година. Завидан проценат зараде фирме Elsevier, како каже др Fowler, су једноставно посљедица ефикасног пословања фирме.
Ипак, петиција др Neylon је симптом већег конфликта између припадника академских круговима и њихових издавача – конфликт који се драстично смањује уздизањем оnline објављивања. Припадници академске заједнице, који живе у култури која високо цијени бесплатан и слободан проток информација (и који уређују и позивају се на различите радове бесплатно) су дуго били невољно саучесници комерцијалних издавачких кућа које желе да максимализују свој профит наплаћујући приступ тим информацијама и који контролишу многе (иако не све) научне часописе.
Ситуација се крчка годинама. 2006. године, на примјер, читав уреднички одбор часописа Topology, математичарског часописа који издаје Elsevier, дао је оставку наводећи сличне забринутости у вези са високим цијенама које отежавају приступ информацијама из радова. Одбор K-Theory, математичарског часописа у власништву Springer, њемачке издавачке фирме, дао је оставку 2007. године.
Превише изненађује колико дуго је требало овим питањима да прокључају. Припадници академске заједнице су међу првима прихватили интернет, уз све могућности за избацивања издавачких кућа из посредовања које интерент омогућава. И, заиста, било је и покушаја да се створе алтернативе комерцијалном издавању. Интернет страница arXiv Универзитета Cornell успостављена је 1991. године. Истраживачи могу постављати радове из математике и физике који још нису објављени у часописима. Хиљаде радова се додаје сваки дан. Јавна библиотека науке (PLoS) је основана 2000. године. Ова библиотека објављује седам бесплатних часописа који обрађују теме из биологије и медицине.
Али, упркос ентузијазму за такве активности постоје разлози за наставак доминације традиционалних издавача. Радови на страници arXiv, иако су предмет безпоштедних коментара на самој страници, не пролазе кроз формалне оцјене стручњака из области прије него се поставе. Тако је њихов квалитет неуједначен. PLoS се ослања дјелимично на донације али и наплаћује постављање радова до 2. 900 долара. Овај износ морају платити аутори што је значајан издатак за универзитете којима увијек фали новца. Такође, још увијек постоје одређене предрасуде у вези са оnline објављивањем. Алтернативе утемељене на интернету изгледају мање кредибилне него њихови рођаци објављени захваљујући сјечи дрвећа.
Ово је битно јер одјељења на универзитетима (као и истраживачи појединци који ту раде) оцјењују се на основу броја радова које објаве као и репутације часописа у којима објављују. Млађи, од којих се очекује да прихвате нови начин рада, из тог разлога морају објављивати у постојећим, етаблираним часописима ако желе промоцију и признање. А дефиниција „репутације“ се полако мијења јер часописи са најбољом репутацијом добијају нове радове.
Комерцијални издавачи су почели експериментисати са идејом слободном приступа као што је наплаћивање ауторима за објављивање радове а не читаоцима. Међутим, ако се овај бојкот настави ширити рјешење овог питања би могло постати хитно. На крају, издавачима више требају научници него што научницима требају издавачи. А и многи изгледају нерањиви све док изненада не падну. Дакле, очекујте Академско прољеће.
(The Economist /Фронтал)
