Сценаристички интересантан. Занимљив и у дијелу режијско-костимског напора, да све буде у неком стилском поретку; позајмљеном с почетка 20 вијека. Иначе наиван.
Сценаристички, кажем, јер је комбиновано присуство литерарних јунака, иначе некарактеристичних за доживљај суперхероја; са онима којима би тај термин много боље налегао.
Примјера ради, Капетан Немо је у овом филму Индијац. Да није суперхерој, то је сигурно. Наутилус и његови технички уређаји су изванредно старомодно начињени. Ту је и креација Оскара Вајлда, негативац Доријан Греј. Није још умро, јер његов портрет стари умјесто њега. Имамо и др.Џекила, и мистер Хајда.
Мјешана бијела вјешалица.
База негативца (Госн. М) је у унутрашњој Монголији (покрајина НР Кине), и личи на Кремљ (Русија). Чисто да код дјеце не буде забуне, одакле долази вирус злочестоће.
М је ангажовао је Лигу да би спријечила свјетски сукоб. Што је гнусна лаж. Помоћу ње (и Доријана Греја), навукао их је у клопку. Узео је свакоме нешто од његове моћи, и сада покушава да произведе њихове реплике; које би му омогућиле да завлада читавим земаљским шаром.
Осјећа се онај наивни дух, гдје је визија земље била полулопта на леђима корњаче.
(Улоге: Шон Конери, Тони Куран, Џејсон Флеминг; Редитељ: Стив Норингтон)
