Госпођа Џоунс оде да провјери свој сеф. Па почиње озбиљна, хај-тек пљачка. А онда и ретроспектива како је до ње дошло.
Читав филм је лоше одглумљен, и исфолиран музички спот. Испресјецан паралелном структуром радње, која приповједа о полицајцу на тајном задатку. Који, а шта би друго, почиње да се пита на којој је страни закона.
То као посљедицу има да га, чак и када га званично повуку са задатка, он наставља по своме и улази у банку као дио пљачкашке екипе. Опсада, а поготово препирка међу вођством снага реда, најлакрдније је у читаој причи.
Патетичан покушај да се направи акциони филм. У чему је највише кориштена жестока музика, како би ми повјеровали да је на сцени нешто драматично. И узбудљиво.
Ужасно лоше режије и аматерског сценарија. Онаквог, да се виде јасни саставци, узорā према којима је прављен. Опошљен је невјероватно горе од њих, али изостаје осјећај да је ово потпуни дилетантизам. Далеко више личи на Умри мушки, него на Модести Блејз. И то је оно најгоре.
Исувише је близу озбиљном занатском филму, да би био само срање. Он је надсрање. Поготово у тренутку, кад дотуче немотивисаном љубављу за крај. Када крајња криминална куја, поштеди живот полицајцу.
(Редитељ: К.Ц. Баскомб; Улоге: Том Сизимор, Шерилин Фен, Дејв Фоли, Алан Фосет)
