Све мирише на верзију из 1975. Зубе и крв који прште по ролшуама. Ипак, за радњу у Казахстану (умјесто у будућности), нико нас није могао припремити. Осим Бората, дакако.
Почиње као мехка забава за дјецу, не обећавајући ништа налик бруталности маторог узора. Онда након повећања гледаности, намјерним и неспортским прекршајем, схватамо откуд радња у руској Азији.
Оно што је збуњивало у америчком мејнстрим филму, у смислу да је ћирилица подцртана у гламуру; постаје јасно упознавањем изузетно насилне државне управе. Гламур се наплаћује садистичком страшћу. До степена, да са Петровићем (зликовац који управо убија главног јунака) у почасној ложи сједи православни свештеник. Толика количина храбрења нових револуција (Украјина, Грузија), да акција није ни забавна.
У земљама гдје Петровић уговара мечеве, пуца се у локалима. Радници штрајкују и онда надркани пале аутомобиле. Бивши КГБ-овци се докопали капиталистичких позиција, и народу сервирају утакмице. Охрабрују их да цркавице зарађене по рудницима, оставе у спортским кладионицама.
Ако вам је прича позната, пробајте одиграти из X у 2.
(Редитељ: Џон Мек Тирнан; Улоге: Крис Клајн, Жан Рено, ЛЛ Кул Џеј)
