Замислите да трудна жена оде на разговор за посао. Добро, знам да не можете ни да замислите. Али, `ајде да замислимо да млада жена, ненапумпана, пошаље пријаву за неки конкурс.
Пише: Тина Јаковљевић
Добар дан, добар дан. Ја дошла. А шта бисте ви? Ето, послала сам вам потребну документацију, тако те ситнице, увјерење о држављанству, диплому економског факултета, доказе да течно причам енглески и француски, и шта сте већ тражили, а и преко тога. Доообро, све је то фино, али-да ли бисте били љубазни да ми кажете планирате ли да рађате? Молим?! Да, овај, формалности, морам да знам, мало незгодно, али ето. Дакле, да ли ћете рађати дјецу? А шта бих друго, ког ђавола, рађала??? Па наравно да ћу да рађам, какво је то питање??? Ето, то је проблем, политика наше фирме јесте да не запошљавамо труднице. Знате, ми смо још увијек мали, боримо се за свој удио на тржишту, потребно нам је, стварно нам је потребно да можемо увијек да се ослонимо на сваког нашег радника. И тако, ето, иако сте ви заиста сјајни, и дипломе, и све…али, једноставно, правила су правила, не примамо труднице. Аман заман, човјече божји, па ко је овдје трудан, о чему ти причаш? Не, немојте тако, нема потребе да се виче. Ви, строго технички, нисте још увијек трудни, али то је питање дана. Уосталом, фино сам вас питао, и ви сте рекли. Планирате да затрудните, могуће је да већ и радите на томе. Значи, не може, и квит. Али, ја уопште не радим на томе. Нисам чак ни удата. Рекла сам да једном желим да имам дјецу. Шта је, побогу, лоше у томе?! Па ето, једном, једном ћете родити. И шта онда? Ми тад морамо да нађемо некога да ради умјесто вас, и то није само девет мјесеци, то је тај период послије рађања, па онда мало дијете, па иди ми, па дођи ми. Неће то никако моћи. Ајте, та ви сте тако млади и лијепи, и дипломе, и то. Па шта ће вама уопште посао? Ајде, идите ви фино сад кући, све је то добро, не брините се, нема потребе, нема потребе. Довиђења, довиђења, здраво.
Лично, мрзим кад се потегне прича о законском регулисању оваквих свињарија као што је ова у горњем примјеру. Већ постоји гомила закона и других мртвих папира који све као регулишу. Јер, „технички“, ми живимо у друштву у којем сви имају једнаке шансе, те нико није дискриминисан због националне или вјерске припадности, сексуалног опредјељења, пола. А у реалном животу? Равноправност ајд` здраво. Осим ако жена нема неку мноооого дебелу везу, боље јој је да одмах фино послије школе оде на биро и пријави се за доживотну социјалну помоћ, јер нема теорије да ће на нормалан начин доћи до посла. Женско, поготово ако има ту несрећу да је лијепо и паметно, обрало је бостан у овом шугавом друштву. Кад се пријави на неки конкурс, њу ће или хтјети сексуално искористити онај који одлучује о њеном запослењу, или ће је одбити због разлога наведеног у примјеру.
Ради се о типичном мушко-шовинистичком посматрању ситуације: „ову или ћу ја одрадити, или ће неко други. Ако не да мени, значи да ће дати неком другом. И који ће ми ђаво онда? Шта ја да радим са трудном упосленицом? Сем тога, она и те њене дипломе…мој до мојега. Тука, мисли да је сад она ту нешто. Већ видим како размишља да ми дође главе. Е па, лепа моја, нећеш тај филм гледати. Сиктер, бре! М`рш одавде, овдје ћеш посао добити само преко мене мртвог!“.
Све је, према томе, јасно. Мушкарци овдје жену посматрају као биће од терцијарног друштвеног значаја. Женино је да буде предмет задовољења мушке сујете, комплекса, еготрипова и Едиповог комплекса. Али, жена да нешто ради мимо тога? Да им, не дај боже, буде надређена на послу? Женско да буде паметније од њих и да зарађује и ради више и боље? Ма нема шансе. Ма нема теорије.
И ту се поново враћамо на почетну тезу, изнесену још у претходним постовима на Фронталу: мушкарци овдје јесу веома слаби, некреативни, кукавице и неспособњаковићи. И зато просто морају да жене поставе далеко испод себе, како им сујета не би расточила тјелесине. Од тога штету има цијело друштво, јер се не такмичи бољи са бољим, него се успоставља монопол очајних, који чине све да сви остали буду још гори од њих. Таква вјековна концепција довела је до тога да су жене овдје углавном повучене, да их уче да не мисле, а поготово да не причају, да буду у сјенци, те да је све то, заправо, културно, пожељно и да се свака „поштена жена“ треба тако понашати.
Нажалост, већина жена такву матрицу је прихватила. Али, како је прихваћена, исту тако треба што прије оголити и разобличити. Не више због само због жена. Због друштва, Због будућности.
