Све исто као и у првом наставку, само много скупље и ушминканије, те далеко више снимано по дану. С ове тачке гледишта, само би бројка уз наслов, могла спасити овај филм од тога да не буде бољи од првог наставка.
Непрестано се ослања на први наставак, у којем је основни мотив радње предестинационо умирање оних који су се извукли од сигурне смрти, тако да прича у потпуности зависи од тога да ли је исти и погледан. Тако и ви ово читате са пуним схватањем, само ако сте погледали нумеро уно.
У овом случају, није у питању самолет (авион – прим. прев) у чијем трупу су несташни тинејџери избјегли смрт, него гомилање на аутопуту. Дјевојка која вози кола, види шта ће се дешавати и блокира пролаз извјесној количини људи, од којих само двоје на крају преживи.
Овдје се на пиједесталу америчког доживљаја стварности налазе млади полицијац и млада студенткиња. Потоња је одмах схватила да се ту ради о обрасцу који има смрт за оне што су је израдили и умакли јој, а понајвише зато што је за оне који су преспавали први час, дат научно-образовни програм у виду телевизијске репортаже која објашњава теоретску суштину првог наставка и припрема нас за други.
Овдје је разлика што, иако се несрећа на аутопуту десила на исти дан прошле године, људи умиру обрнутим редослиједом у односу на онај који је младица имала у претсказању. То је из разлога што смрт има намјеру да затвори круг…
У сценарију се појављује и сабласни црнац-гробар из прошлог наставка, који опет даје сервисна упутства како да се насамари смрт. Код њега их је одвела једина преживјела из прошлог наставка, коју је главна јунакиња овог серијала нашла у лудници, тј. соби са тапацираним зидовима. У свој овој, иначе разумљиво и логично осмишљеној структури сценарија, њена позиција и банална смрт пред крај, уједно је највише упропаштавају.
Наравоученије од гробара, у овом случају је да једино нови живот може да побиједи смрт. Они то интерпретирају као позив да се спаси трудна жена из бијелог комбија, јер рођење њеног дјетета разбија ланац у којем су они карике необјашњиво несрећних случаја. На крају драматично схватамо да ни то није истина, него да она треба да оде у клиничку смрт и буде спашена. Прекомбинација за кукања…
Завршава се роштиљем на ранчу, гдје је веома упечатљиво да једна од преживјелих погиба тако што јој ваздушни јастук набија главу на шиљату цијев, коју је избјегла у основном судару. Тада шематски добијамо штекер за наредни наставак, будући да роштиљџија саопштава како га је један од страдалих преживјелих спасио од смрти. Ваљда је свијест двоје гостију била довољна, јер сљедећа чврста твар је његова полупечена рука, управо атерирана на сто.
Једино што није јасно, јесте зашто смрт мора да их убија на тако спектакуларне и насилне начине? Могли су образложити да смрт не потеже мождане и срчане ударе, те заразне болести и тровања; само из разлога што су требали да спектакуларно умру онда кад су је помоћу визије преварили. Но сценаристи то, као ни логично питање откуда долазе те спасоносне визије, уопште не разлажу.
Ипак је ово чиста мамипара.
(Редитељ: Дејвид Р. Елис; Писци: Ј. Мекај Грубер, Ерик Брес, Џефри Редик)
