Јако сам невољно гледао овај филм. Требало је доста, да би ми његова примитивна графика почела бивати занимљива.
У основи имамо љубавни троугао, који чине неодговорни програмер избачен из фирме, његова бивша дјевојка и њен момак – писац прогама Трон. Он надзире све процесе који иду ван система, независан од главнокомандујућег програма. Нечега што овдје глуми Хала, или било коју другу одметнуту интелигенцију са штампане плоче.
Захваљујући изуму који ласерским зраком материјално тијело преведе у дигитални запис, односно програм, неодговорни хакер упада у свијет централног програма. Тај праматрикс је направљен као видео-игра, у којој се маришу плави и црвени. С тим, да програми носе ликове својих твораца.
У борби и јурњави кроз рачунарски свијет, плави побједе и вјежба под именом Слобода 74 може узвикнути Ми смо Титови, Тито је наш.
Открије се да је директор фирме украо неке од најпопуларнијих игрица, које је написао неодговорни хакер, који затим постаје директор умјесто њега. Човјека којег је уцијенио сопствени програм, који је планирао убацивање у датабазе Пентагона, те овладавање свијетом.
Формулативно, на махове више него нелогично, те ријетко кад забавно у смислу превазиђености специјалних ефеката. Више су него превазиђени.
(Редитељ и писац: Стивен Лизбергер; Писац: Бони Мек Брд)
