Политичко-љубавни филм, са недвосмисленом образовно-историјском подлогом, квазипророчки сублимираној кроз романсу. Понављачки повијесан, уз криминалистичке, те акционе детаље.
Почиње прелазом из аутентичних црнобијелих снимака, у пун колор данашње фикције. Париз 1924. године. Гатара чита у длан Гилди Басе, и испрва неће да каже шта види. Затим се радња наставља 1933. на Кембриџу, гдје је сада већ велика. Бјежећи од портира у мушком дому, упада у собу Гаја Мариона. Доброг момчића, који се одмах заљуби у веома модерну Гилду; која не раскида са момком, чак ни када исти њу и Гаја затекне гологузе.
Надаље, ко је пазио на часовима историје, предвидиће сценарио без већих невоља. Прати углавном вриједности, каквим смо и ми били индоктринирани. Зато се надам да ће за неку будућу генерацију (барем једном), снимити филм гдје су племенити, лепршави, и лијепи; сасвим случајно навијали за фашисте. Јесте да није политички коректно, али би било оригинално и умјетнички. Стога се Гилда, једини занимљив лик у сценарију, прави тако што се курва са Нијемцима.
И зато је филм смијешан, пречесто подсјећајући на везање пионирске махраме. Не пропушта се ни један беочуг у међуратној историји, са великим нагласком на грађански рат у Шпанији. Што упропаштава, иначе добро замишљену, љубавну причу. Социјалреалистички мозак је све вријеме владао (а и даље влада), са друге стране Гвоздене завјесе.
До Шпаније, разлика између Гаја и Гилде је укусно романтична. Оно што је за њу пророчки увид кроз снове, за њега је дежа ви. Тада немилосрдно дефинисан, као заборављено сјећање. (Данас кажу, да једно око касни са сликом те се мозак збуни и помисли да је то сјећање.)
Од Шпаније је Гај сасвим друштвенополитички исправан. Пријављује се у интернационалне бригаде, на страни републиканаца. Исти Јосип Броз. По губитку рата, постаје Џемс Бонд голубијег срца. Ради за британску обавјештајну службу у Паризу, гдје Гилда љубовише с нацистима. И каже да га не воли. А ми мислимо, да је то због смрти шпанске пријатељице Мие. Лезбијског ћошка љубавног троугла.
Кад се Гај врати у Лондон, ниво политичке коректности је неподношљив. Гилдин лик је упропаштен сазнањем, како све вријеме ради “за нашу ствар”. Није конформиста, него акцијаш… а само права раја је знала, у чему је трик.
Да би оправдали ову педагошку глупарију, у 34. години је убијају као светицу. Потпуно немотивисано, изузев врачариним виђењем с почетка.
(Редитељ: Џон Дуиган; Улоге: Шарлиз Терон, Пенелопа Круз, Стјуарт Таунсенд)
