Muzika i film

Легендарна серија “Сопранови” слави 25 година: Мафијаши који су заувијек промијенили телевизију (VIDEO)

Прије тачно 25 година, прецизније 10. јануара 1999. године, емитована је прва епизода серије “Сопранови”, у којој главни јунак Тони Сопрано, мафијашки капо из Њу Џерсија, тајно долази у ординацију психијатра др Џенифер Мелфи како би открио узрок своје анксиозности, што је био моменат у којем је почела револуционарна промјена модерне телевизије, која и даље траје у све масовнијем интензитету.

Франшиза “Сопранови” емитована је од 1999. до 2007. уз шест сезона и 86 епизода, да би се потом мирно преселила у легенду, чији статус још није нарушен, већ је углавном потврђиван бројним изборима за најбољу серију 21. вијека или свих времена. Серија иза које је стајао тада искусни, али слабо познати сценариста Дејвид Чејс у свом сижеу имала је заплет који прати поменутог мафијаша Тонија Сопрана (Џејмс Гандолфини), депресивног и агресивног, али истовремено необично шармантног човјека, који балансира између улоге главе властите фамилије и вође криминалне породице. Када почне да добија нападе панике, одлази код докторице Мелфи (Лорена Брако), како би се суочио са својим проблемима.

Бос на терапији 

Чејс је свој сценарио писао као филмски предложак, али када није успио да пронађе студио вољан да га финансира послушао је савјет менаџера и прерадио га у пилот епизоду ТВ-серије, коју је продуцирала кабловска ТВ кућа у успону под именом “ХБО”, дајући екипи серије пуну ауторску слободу, што је био кључни услов да Чејс пристане на дил, јер је он серију базирао на властитим искуствима са терапијом. Ово међусобно судбинско преклапање околности по принципу “прави аутор у право вријеме на правом медију” довело је до стварања једне од најбољих, најгледанијих и најуспјешнијих ТВ серија икад снимљених.

Када је серија премијерно емитована на овој мрежи, највећи дио критике био је фасциниран, једнако као и публика, док је остатак телевизијског тржишта могао само да завидно посматра растући талас хвалоспјева и рушење рекорда гледаности из сезоне у сезону. Данас, 25 година након америчке премијере ове серије, је немогуће довољно убједљиво објаснити утицај серије “Сопранови” на телевизију и поп културу широм планете.

Да је серија завршила на некој од традиционалних америчких мрежа, које морају да се придржавају стандарда Федералне комисије за комуникације, била би сигурно цензурисана и вјероватно брзо заборављена у мору сличних производа. Данас, четврт вијека касније, може се закључити да је свака серија која је имала премијеру послије “Сопранових” на неки начин носила њен знак. Заплети су добили мрачнији тон, јунаци су играли на танкој линији херој/антихерој, приказ насиља и секса добио је експлицитнији карактер… Чак су и комедије усвојиле неке од њених карактеристика, укључујући поремећене главне ликове и бројне референце на свијет криминала, а о повратном утицају на холивудски филм да не говоримо. Хитови су тад били ситкоми као што су “Пријатељи” или “Сви воле Рејмонда”, болничка драма “Хитна служба” или анимирана серија “Симпсонови”, а не уврнута прича о мафијашу који има нападе панике, којег рођена мајка и стриц покушавају убити и који док прати кћерку на упис на колеџ, успут тајно дави жицом цинкароша, да би се касније јадао психијатру како га дјеца не разумију иако све даје за њих.

“Сопранови” су дефинитивно била та серија која је означила рађање новог облика телевизијске продукције. Разбијање устаљених телевизијских и филмских шема било је лако уочљиво већ у првим епизодама, а све претпоставке о серији типа “још једна прича о мафијашима” пале су у воду, остављајући и гледаоце и критику збуњене пред не баш типичним производом за америчко ТВ тржиште.

Сага о Тонију била је хируршки написана студија карактера и трактат о модерном отуђењу, испричана са емотивним детаљима и накрцана поп културним метафорама, те додатно наглашена шокантним налетима бруталног насиља и урнебесног црног хумора. Управо је поигравање стереотипима ТВ и филмске продукције у корист слободе и маште представљало онај кључни фактор који је “Сопранове” издвојио из ТВ продукције крајем 90-их и отворило пут серијама попут “Жице”, “Дедвуда”, “Брејкинг Беда”, “Људи са Менхетна”, “Правих детектива” и сви других симбола модерне телевизијске ренесансе.

Од визуелне поставке са мафијашима који нимало не личе на стереотип о елегантним убицама са стилом латино заводника, познат публици из многобројних гангстерских филмова, него више личе на шљакере из Њу Џерсија (тренерке, хавајке, златни ланци око врата, итд), а углавном и јесу из тог миљеа, до укупног значења саме серије која је врло брзо прерасла у грубу и немилосрдну анализу, како најстарије криминалне организације на свијету, тако и америчког друштва уопште. Међутим, овај пут не са вањског, митолошког стајалишта, него изнутра, из саме сржи, личног живота њених чланова и средине у којој се одвија радња. Мафијаши су огољени до своје суштине, без митолошког “већи од живота” става, приказани онаквим какви јесу, војници у криминалном тајном друштву, организованом на принципу моћи, новца и насиља, при чему брзо постаје јасно да, ако и не живе баш обичним животом, и те како имају обичне проблеме, од породичних, сексуалних, пословних, до психолошких мука, које у суштини и чине окосницу идејне поставке серије, колико год то бизарно звучало.

Тај моменат бизарне обичности можда је и био кључни у одмаку од помало устајалих приказивања мафијашко-криминалних миљеа у поп индустрији. Једноставно речено: они раде свој посао, живе свој живот, имају своје проблеме, нико од њих није сигуран од смрти и болести. Фактор препознавања уграђен је код сваког просјечног ТВ гледаоца, а не само код љубитеља кримића као жанровских производа. Друга ствар је то што у опис њиховог радног мјеста спадају активности типа премлаћивања људи бејзбол палицама, убијања, шверца дроге, каматарења и сл. Смрт, секс, мржња, насиље, издаје… одувијек су побуђивали људску машту и ту помоћи нема. Проблем психолошког стања људске (мафијашке) свијести у ствари је основни лајтмотив серије, тачније од односа Тонија и његове психоаналитичарке др Мелфи кренуо је и сав заплет у серији!

Његове несвјестице које су га довеле до психијатра откривају се током сеанси, а изазване су проблемима и стресом у породици и на послу. Од нетрпељивости са доминантном мајком Ливијом (сјајна Нанси Марчанд), осјећаја кривице због брачних превара, пубертетских проблема његове дјеце, пословних несугласица са подређеним и надређеним у бизнису, до осјећаја кривице изазваног чињеницом да је његов рођак Тони (Стив Бушеми) у младости отишао у затвор због његових слабости. Човјек за жаљење, да није ријеч о типу који са лакоћом убија пријатеља из дјетињства због издаје, претвара леш сестриног љубавника у мљевено месо, пребија опсесивну љубавницу, убија кћеркиног дечка због непослушности, смакне вјереницу свог нећака због цинкања, а свој комплекс кривице према рођаку на крају рјешава тако што га једноставно убије из засједе и закопа на фарми гдје су проводили дјетињство.

С друге стране, он испребија свог капоа Ралфија (Џо Пантолијано) због убиства руске стриптизете и на крају га елиминише кад овај убије тркачког коња до којег је Тонију посебно стало, помаже породице смакнутих мафијаша (до одређене своте) и показује њежност према дјеци и супрузи, откривајући тако да у његовој насилности понекад ипак постоји одређена граница. Када Тонијев син у једној од епизода одлучи да освети рањавање свог оца трагикомичним покушајем убиства његовог стрица, то изазива прави напад бијеса код тате, јер син налази оправдање за свој поступак у “Куму”. “Лицемјеру, зар ми ниси рекао кад смо гледали “Кума” да је освета оно што чини мушкараца”, каже Тони Јуниор наводећи сцену када Мајкл Корлеоне смакне убице свог оца, док му “забринути” родитељ видно потресен објашњава: “Исусе Христе, па то је јебени филм, а не стварни живот, одрасти једном”. У модерном свијету искривљених моралних кодекса и растуће емоционалне отуђености, такав реалан став представља једну од ствари које омогућавају публици да се идентификује са Тонијевим ликом и у томе јесте кључна разлика мафијаша из “Кума” и мафијаша из “Сопранових”. При томе није занемарљив ни мотив сексуалне тензије између Тонија и докторице Мелфи, Тонија и супруге Кармеле (сјајна Едие Фалко) и Тонија и његових љубавница. Тако имамо ситуацију да лик који изгледа као живи антипод секс симбола, дебео, проћелав, одјевен у мафиозо-шљакерском стилу, у интернет гласањима са лакоћом улази у топ пет најпожељнијих мушкараца шоу-бизниса. То све заједно даје слику патер фамилијаса (истина посрнулог) и алфа мужјака у суровом чопору. Међутим, кад се узму у обзир фамилије и средина унутар којих он функционише, неке ствари морају да му се опросте. Тако да и није неко чудо што су се чланови једног капиталистичког друштва, које функционише као мало софистицираније издање “Сопранових”, лако препознавали у Тонијевом одразу, хрлећи пред ТВ екране пред сваку епизоду серије.

Фактор препознатљивост

Огромну помоћ у реализацији идејних поставки Чејс је имао у бриљантној глумачкој подјели и одличној режији која на најбољи могући начин користи предности врхунског сценарија и глумачки таленат поменутих глумаца. Перфектан избор глумаца без великих звијезда, али зато препознатљивих личности из многобројних епизодних ТВ и филмских улога омогућио је лакше саживљавање публике с њиховим ликовима и судбинама у серији. Кастинг процес је дао више него добре резултате, јер је већина ликова у серији постала препознатљива у тој мјери да је тешко неког другог замислити у њиховој улози или поменуте глумце у било којој другој улози осим тих.

Наравно, џиновски дио задатака одрадио је покојни Гандолфини у улози живота, која му је, без обзира на бројне друге квалитетне роле, обиљежила како каријеру, тако и живот. Његова комбинација анимално-рањиве глуме једнако је успјешно функционисала кад спасава суицидалног сина од дављења у базену, разбија зубе о шанк војнику супарничке екипе зато што му је увриједио кћерку сексуалним алузијама или испаљује реченицу типа: “Не сереш гдје једеш. А поготово не тамо гдје ја једем”. То ипак није сметало Чејсу да своје сјајно изграђене карактере немилосрдно убија из сезоне у сезону, закључно са посљедњом која се претворила у прави покољ ликова.  Самом Тонију, као главном јунаку, током серије десило се све осим смрти. Тешко га је ранио сопствени стриц, син му се покушава убити, један од капоа му је хомосексуалац (такође убијен), нећак му је стална пријетња својим брбљањем и склоношћу наркотицима, конкуренција му ради о глави, итд. Нимало лак живот чак за једног окорјелог типа попут њега, јер осим што су му смрт и закон стално за вратом и његова сопствена породица, како лична, тако и мафијашка, више није сигурно уточиште ако је икад и била…Предност ове серије у односу на дотадашњу ТВ продукцију била је управо у томе што се моралне дилеме не објашњавају. Нема добрих и лоших момака, сви су у некој врсти сиве зоне, такви какви су, а публици је остављено да се одреди према њима ако осјећа потребу за тим. У “Сопрановим” нема гламура, нема глорификовања, нити критике у приказивању мафијашког живота, реализам серије на граници је документарног, а контрадикторности се нон-стоп смјењују. Ликови који су у једном моменту опасни криминалци и психопатске убице, у другом су породични људи који плачу за мртвом мајком или се боре са болешћу као било ко од нас. Публициста и писац Ђорђе Матић у једном свом осврту на серију навео је тај фактор људског препознавања као кључ успјеха серије.

- Гандолфини је био глумац којег су без икаквог устезања, снобовштине или хипстерства завољели најразличитији људи и слојеви. Готово сав интелектуални свијет на Западу волио је његову најважнију, антологијску улогу, и човјека иза ње. Волио га је због софистицираности глуме којом је приказивао компликованог грубијана, силеџију и човјека са срцем у једној особи, комплексно као и у животу. Једнако, и најобичнији свијет с истим је, ако не и већим интензитетом реаговао на Гандолфинија и његов портрет Тонија,  ту се мијешају једно и друго стално, што је јасно као добар дан, не зна се гдје завршава лик, а гдје почиње глумац - рекао је Матић.

Ова суштинска есенција серије можда је најбоље ухваћена у сцени из посљедње епизоде кад Тони напокон, у психијатријској болници, посјети свог ујака Корада Џуниора Сопрана (Доминик Чијаназе) који га је у нападу сенилности ранио. Мафијаш, који је својевремено био страх и трепет сјеверног Њу Џерсија, уопште не препознаје властитог нећака. Док овај покушава да га подсјети ко је он, говорећи: “Ти и мој отац, твој брат Џони, били сте главни људи за Њу Џерси, знаш, ‘наша ствар'“, сенилни старац запањено пита: “Зар смо стварно били у томе?!” Свака моћ има свој крај, колико год она била опасна, гласи горка лекција за боса породице Сопрано.

Како је убједљиво почела, серија је још убједљивије завршила, не дајући одговоре, већ постављајући питања. За оне који нису гледали, у финалној сцени посљедње епизоде “Маде ин Америца” Тони се састаје са супругом и сином на вечери. Док чекају кћерку у ресторану, камера полако клизи по неколико “сумњивих” фаца у њиховој околини и тад се серија једноставно прекида црним резом. Шта се дешава с њима, да ли ће Тони или неко од чланова породице бити убијен, да ли ће Тони отићи у затвор пошто му је ФБИ за вратом…? Сам Чејс никад није дао децидан одговор, бројне теорије се врте по интернету, један фан чак је покренуо блог само да би поставио епски есеј објашњавајући зашто нема сумње да је Тони мртав, а само финале је анализирано милион пута на интернету. Ипак, интригантни финиш и даље стоји као једно од најбољих финала у историји телевизије, много пута имитиран, али никад достигнут.

Како се у серији кроз шест сезона мијењао свијет “Коза ностре” у сјеверном Њу Џерсију, тако се мијењала публика и телевизија уопште. “Наша ствар” дефинитивно је постала “општа ствар”, без обзира на то што нам се чинила превише чудна почетком вијека, кад су емитоване прве епизоде саге о породици “Сопрано”. Серија која је 25 касније, уз све масовнију и масовнију конкуренцију, и даље, како је то сликовито написао једном приликом “Њујорк Тајмс”, толико добра да то боли!

Музика

Једнако је упечатљива била и употреба музике за соундтрек, који је органски био повезан са визуелним дијелом серије.

Од већ култне уводе теме “Woke Up This Morning” бенда „Алабама 3”, преко нумера Френка Синатре, Боба Дилана, “Ролингстонса”, “Кинкса”, до италијанских канцона и соул/џез класика, изграђен је соундтрек без мане и слабости. Музика једноставно даје нову дубину у сцени за коју се користи, попут мучне употребе срцепарајуће баладе “Tini Tears” састава “Тиндерстикс” за сцену Тонијевог тровања храном и халуцинације у којима схвати да га је друг из дјетинства Пуси издао или нумере “I'm Not Like Ecerybode Else” бенда “Кинкс” за још једну злобну свађу са сестром Џенет.

 “ТИК ТОК”

Поводом прославе 25 рођендана “ХБО” ће организовати бројне догађаје везане за серију како би обиљежио јубилеј франшизе којој дугује свој успјех.

Тако је покренута кампања “Сопранови у 25” на “Тик току”, са резимеом сваке епизоде која се покреће у исјечцима од 25 секунди. Такође, стриминг платформа “ХБО Макс” објавила је досад никад виђене избрисане снимке и пет сати садржаја иза сцене. Бесплатне епизоде серије ће такође бити доступне путем кабловских платформи на захтјев код одабраних провајдера, а прве двије епизоде серије се емитују бесплатно на “ХБО Јутјуб”страници.

 

Извор: glassrpske.com
Twitter
Anketa

Za koga ćete navijati u baražu za Evropsko prvenstvo u fudbalu: BiH ili Ukrajinu?

Rezultati ankete
Blog