autor: Branislav Mihajlović
(b.mihajlovic@frontal.ba) 

Čirič je bogato iskustvo sticao prvo u slovenačkoj politici, a zatim se usmjerio u privredu, gdje je postao savjetnik kako za menadžmente, tako i za sindikate.

U proteklih nekoliko godina bio je profesionalno angažovan u mnogim vladama na području bivše SFRJ. Specijalista je za područje lobiranja, uvođenja ličnih i društvenih promjena i vođenja kampanja.

Zbog prirode Vašeg posla intenzivno komunicirate sa ljudima iz poslovne i političke elite Slovenije, ali i cijele regije. Možete li nam reći koji su njihovi pogledi na Bosnu i Hercegovinu?

Iskreno rečeno već nekoliko godina  Bosna i Hercegovina se ne pominje u poslovnim krugovima izvan regije. Nema baš nekih pitanja ni o drugim zemljama bivše Jugoslavije osim donekle Srbije.  Ni Slovenija tu nije neka iznimka. Investitori naime ne žele ulagati svoj novac u zemlje gde nema pravne sigurnosti, osim ako je reč o monopolnoj renti, znači mogućnosti kupovine monopolista.

Samo pogledajte koliko dugo traju sudski sporovi! Znači nije dovoljno imati dobre zakone – još važnije je kako ih primenjujete.

Drugo takvo pitanje je pitanje obrazovane radne snage sa dobrim radnim navikama. Rat je puno toga promenio i na tom području. Zato nalazite vrhunske stručnjake iz tih prostora po celom svetu. Ali ih je jako malo ostalo.

Ambasade pomno prate zbivanja u vašoj zemlji

Morate znati i to da ambasade pomno prate zbivanja u vašoj zemlji. Sve vaše razmirice, optuživanja, nesposobnost postizanja dogovora itd. Sva pljuvanja koja objavljujete u medijima, se sumiraju, prevode i šalju zainteresiranima.

Svaki ozbiljni potencijalni investitor će se obratiti svojoj ambasadi i raspitati o stanju. Šta mislite šta će saznati? Zar stvarno neko misli da stranci razumeju naš »folklor« međusobnog psovanja? Kad time povežete još predrasude o Balkanu koje se podgrejavaju raznim filmovima…  zar bi vi išli investirati u Libanon?

U pozadini svih njihovih interesovanja stoji samo jedna želja – da ne bude rata

Više je pitanja sa strane politike o BiH. Pokušavaju razumeti šta se zapravo događa. Ali u pozadini svih njihovih pitanja i interesovanja stoji samo jedna želja – da ne bude problema, rata. Sve ostalo, eventualna ulaganja podstaknuta politikom su uvek vezana na širenje političkog uticaja kod vas.

Uglavnom, slika je jako loša. Niko ne investira ako ne veruje da će od toga profitirati. Što je lošija okolina, više je rizika, veći profit se želi. I naravno, da je investicija bezbedna.

Kriza u EU je stvari još pogoršala. Jer je prilika za investiranje sad ogromna i to u zemljama  gde postoji  odlično obučena radna snaga i gde se nudi puno veću pravnu sigurnost od BiH.

Kako Vi gledate na situaciju u BiH?

Mislim da su glavne prepreke u vrednostnom sistemu – a to ne mislim samo za BiH.

Prvi problem vidim u okrenutosti prošlosti. Ljudi puno više pričaju te razmišljaju o tome šta je bilo, nego šta treba uraditi. To vam je kao da vozite automobil napred a gledate sve vreme u retrovizor! Dešavale su se teške stvari. Ali živeti za prošlost znači odreći se budućnosti!

Ne možete očekivati da država sredi stvari umesto vas

Drugi problem je u neaktivnosti.

Očekivanje da će država rešiti probleme je jedna od največih zabluda. Ljudi su se navikli na pomoć.  Isto tako su još živa sećanja na prijašnje vreme i iz toga proističu očekivanja da će država da sredi stvari. Ljudi su zbog toga pasivni. Ne možete očekivati da država sredi stvari umesto vas!

Političari mogu samo da stvaraju okvire za poslovanje. Tu bi im međunarodna zajdnica mogla puno pomoći. Ali to bi značilo da se moraju za određeno vreme odreći dela suverenosti i kontrole koju sad imaju. Osobno mislim da bi to bilo pametno.

Da sam na vašem mestu i da mogu odlučiti, bio bih spreman dati političarima amnestiju za puno toga samo da se što pre stvori sistem koji je primamljiv za investitore i koji stimulira građane ka traženju prilika u privredi, a ne u državnim službama.

Treči problem je u načinu razrešavanja problema.

Kad dođe do konflikta, pitanje je časti isterati svoje. Da, tvrdoglavost je odlična vrlina ako je reč o istrajanju u radu. Ali vi ste to pretvorili u inat! I umesto da strpljivo tražite rešenja, kod vas se događaji vode u spiralu koja se vrlo lako završi obračunom – koji spominje na verbalni delikt ili čak i gore.

Ta osobina je odlična u ratu ali je katastrofa kad treba graditi i stvarati.

Roditelji snižavaju ambicije deci da bi ih sačuvali od gorčine neuspeha

Četvrti problem je u tome da sposobnost izjednačavate sa uspehom.

Ako neko nekad pogreši ili mu nešto ne uspe, njega odmah smatrate nesposobnim. Ali to jednostavno nije istina! Ne možete biti sve vreme uspešni! Čak više – za najsposobnije je tipično da su u početku jako puno puta bili neuspešni, ali su istrajali.

Nažalost na ovim prostorima primenjuje se drugačiji recept. Radije neću ni probati da slučajno ne bih bio neuspešan.

To potiče već od roditelja koji snižavaju ambicije deci da bi ih sačuvali od gorčine neuspeha. Glupost! Treba da ih nauče da je svaki problem rešiv ako se ga latiš na pravi način!

Zatvorena društva

Peti problem je zatvorenost.

Ljudi su jako nepoverljivi prema svemu što im nije domaće. Ali samo u otvorenom društvu, gde se svi sigurno osećaju,  nezavisno od političke, nacionalne pa čak i seksualne orijentacije, možete dolaziti do najboljih ideja.

Takva društva privabljuje najsposobnije.  Ali da bi se otvorili, morate biti samouvereni i morate se samopoštivati. A to se ne iskazuje rečima nego delima – tolerancijom, otvorenošču, živim interesovanjem za druge ideje i poglede…

Jer to ne znači da ćete ih i prihvatiti. To znači samo da ćete se njima upoznati i razmisliti da li i koliko vam koriste. I da znate da je puno lakše uspeti ako je vaša okolina uspešna.

U drugom dijelu intervjua Miloš Čirič govori o tome da li građani mogu očekivati pozitivne promjene i koliko oni mogu da učestvuju u njihovom stvaranju, koje su prepreke za progres i kako ih preći, kao i o tome šta je preduslov koji lideri moraju da ispune u cilju pokretanja sa „mrtve“ tačke.