Логораш Дамјану Трипковићу из Билеће, који је са братом прошао пакао у Лори и који је рањен на Горажду као припадник Војске Републике Српске, остао је без инвалиднине одлуком љекарске комисије.
Пише: Небојша Вукановић
Трипковић је огорчен понашањем државе и најављује тужбу и радикалније простесте.
Априла 1992. Године, Дамјана Трипковића, из страдалничког српског села Пребиловци поред Чапљине, припадници хрватских паравојних формација лишили су слободе на магистралном путу Чапљина – Столац, и након страшне физичке и психичке тортуре у Метковићима, одвели у злогласни хрватски логор Лора поред Сплита. Током вишемјесечног боравка хрватским логорима, више пута је рањен ватреним оружјем, и преживио је велику тортуру и мучење.
„Мене су моје комшије и познаници као цивила 8. априла 1992. године киндаповали, претукли и послали у Метковић па касније у Сплит и у Лору. Ја и мој рођени брат,смо били логораши у Лори. Флашом су ми поломили прсте, шаке и тетиве по рукама, а Томо Дујић, управник Лоре, ми је пуцао сачмарицом у препоне. Од батина су ми бубрези били отказали, приморавали су нас на орални секс, да пасемо траву, ходами као пси. Преживио сам страдања и пакао, од Метковића и Шибеника до Лоре и Љубушког, гдје сам размијењен. Лијечио сам се на ВМА и љекари су ми дали трајну инвалиднину 100%. Био сам ослобођенм и војске, али сам се ипак пријавио као доборовољац у редове Војске Републике Српске, био рањен на Горажду. Сада ми некаква љекарска комисија, са неким љекарима гинеколозима на ревизији каже да нисам више инвалид 100%, и из друге пребацили су ме у девету категорију. Није било ни психолога, ни хирурга, ни психијатра. Имао сам инвалиднину 600 марака и сада су ми је узели, и ја се питам ко ово ради и шта ради наша Влада од нас који смо гинули и страдали за ову Републику Српску“.
Немају право жалбе
Дамјан је отац петоро дјеце, и у његовој седмочланој породици нико није запослен. Огорчен је на државу и на њен однос према борцима и логорашима, и не преостаје му ништа друго него да тужи државу и на тај начин оствари своја права.
„Имам петоро дјеце и нико не може да нађе никакав посао у Билећи ни у Херцеговини. Живјели смо од моје инвалиднине која је износила 600 марака, а сада када ми је узму ја се питам како ћемо живјети. Немам право да се жалим на одлуку љекарске комисије, која ми је одузела инвалиднину, и могу само да тужим државу а питам се одакле ми паре за то.Тужио бих и до Стразбура да могу сам да докажем и исправим неправду. Позван сам да свједочим у Хагу и у Норвешкој и говорим о нашим страдањима, а сада је питање да ли ћу ићи. Размишљам шта да радим и да ли да извршим самоубиство јер се ово више не може издржати, али ћемо ми борци организовати протесте и у Билећи и у другим градовима и борићемо се за наша права, и нећемо дозволити да нас дезертери и ратни профитери понижавају и доводе на ивицу провалије, нас и наше породице“ са огорчењем говори Трипковић.
Разочарани у Ђургуза
Ревизија и Љекарске комисије одузеле су инвалиднине и другим борцима Војске Републике Српке, који најављују да ће послије Божића организовати штрајк глађу.
„Ја сам четири године провео на ратишту и тешко сам оболио. Сада ми љекарска комисија каже да бих се свакако разболио и да нисам био на ратишту и одузели су ми инвалиднину по некој тачки 10, без детаљног објашњења. За наше муке и тешку ситуацију крива је и Борачка организације и њен предсједник Пантелија Ћургуз који је близак са властима и премијером. Нећемо изаћи живи док не дођемо до својих права, јер ми немамо пара за адвокате и да доказујемо што цијели свијет зна. Некада смо давали животе за Републику Српску, а сада смо спремни да их опет дајемо како би се бранили од њеног насиља“ каже Драган Глушац, борац прве категорије из Билеће.
Логораши, ратни војни инвалиди и борци Војске Републике Српске недавно су имали састанак у Удружењу логораша Херцеговине у Требињу, и најављују да ће послије нове године организовати нови састанак и кренути да се радикалније боре за своја права.
