За дјело чика-Шумија, мјера се претпоставља калибру. А формат је филмске траке. Из тог угла има нечег доброг. Нечега мејнстримски умјетничког.
Инспирисан је клиповима са интернета, у којима се наживо одсијецају главе. Зато је снимање снаф (snuff) филма, смјештено у релативну прошлост (1993.). Што је енглеска ријеч за бурмут, а овдје термин за бруталан филм снимљен богатима.
У заоставштини мужа, удовица пронађе такав, гдје је дјевојка убијена. Намртво. Зато унајмљује детектива, да провјери је ли филм стваран. Заплет и ток приче, дубоко у трилерској матрици. Па је лоше, што се изванредан предметни опис детектива (лаже жену да не пуши, и крије то тинејџерским жаром), касније претаче у исувише очигледна контрастирања породичног живота, према најцрњим изданцима порно индустрије.
Окрутна атмосфера, гдје се идеја о напуштању своје касте непрестано обесхрабрује, па је једино неочекивано што стара госпођа није испала њен дио. Сазнавши да омиљени порнић њеног мужа није лажњак – убила се. Оставивши двије коверте. Једну детективу, једну дјевојчициној мајци. За издвојити је, свакако, оно чеченско надахнуће клиповима које брзо скину са Ти Цијеви.
(Редитељ: Џоел Шумахер; Улоге: Николас Кејџ, Жоакин Финикс, Џејмс Гандолфини)
