Потпуно разочарење у очекивање. А у шта би и друго?
Јединошто овај филм има, јесте то што се покушао реконструисати и глумачки употреијбити изгубљени језик Маја. Уводни цитат је само онај Вила Дуранта, да се ни једно велико царство не може уништити извана, уколико само не буде начето изнутра.
Све у свему, Гибсонов хришћански фанатизам се овдје огледа у његовом настојању да то што се десило цивилизацијама у Јужној Америци, припише њиховој дегенерацији и самим тим огрешења о хришћанску догму. Посебно наивно су приказани људи владајућег слоја, као што је и већина филма сасвим предвидива у даљем развоју радње.
У најкраћем: Киднапују становнике једног села и одведу их у град, два дана хода удаљен. Ту жене продају, а мушкарце жртвују на врху пирамида. Ишчупају им срце, а онда баце главу која одскаче до њеног подножја. Гдје је лове неки као мередовом. Иначе, маса на све то френетично луди, ђускајући и метанишући.
Јагуарова шапа је наш лик, и он се треба вратити назад, пошто су му жена и дијете остали у рупи гдје их је сакрио. А ту може надоћи и вода. И сад он драматично преживи, као посљедњи који је постављен на жртвеник. Из простог разлога, што је у том тренутку дошло до помрачења сунца. Јасно се наглашава да свештеници знају за ту појаву, али да намјерно плаше народ, и показују своју снагу и мудрост.
Послије, играјући се са њима, војници-ловци људи мисле жртвовати те сељане који су преостали. Трче по борилишту, па ко побјегне, тај ће преживјети. Гађају их стријелама, копљима и на крају их дочека вођин син. Ј.шапа убије синка, и онда га рањеног кроз слабину прогоне остали.
Врло патетично, научнофантастично преглумљено, овдје је потпуно преузет дио из Емериховог Патриота. Он је у својој шуми, јебаће им кеву. Но, покушао је да спаси жену која се у времену породила, и у шупи је пуној воде, али тако што на крају одвлачи двојицу нападача што даље од себе. На крају, избија на плажу и филм постаје срање.
На пучини су шпањолски бродови, и чамци лагано клизе према њима. Двојица прогонитеља у чуду потпуно губе интерес за Ј.шапу и крећу према води, што он користи и враћа се назад.
На крају је порука, да су урођеници били добри, само уколико нијесу правили градове, и хтјели су да иду што дубље у шуму, да нађу нови почетак. Што је урадио овај поменути Ј.шапа.
(Редитељ: Мел Гипсон; Писци: Мел Гипсон, Фархад Сафиниа)
