Иако су српски језик и књижевност посљедњих неколико година на мети режима у Црној Гори, стваралаштво на том језику није било животније него данас.
То је оцјена учесника округлог стола о статусу српског језика и књижевности, организованог у оквиру манифестације “Дани светог Василија Острошког”. Најбољи штит били су његови духовни темељи и дјела.
Професор Веселин Матовић указује на многобројне пропусте у јединственом црногорском образовном систему.
“У уџбеницима за девети разред основних школа, за писце Србе који су рођени у Црној Гори, пише да су црногорски ствараоци. То важи за Његоша, Стефана Митрова Љубишу или Михаила Лалића. Али за Иву Андрића, Лазу Лазаревића, нема те одреднице него их аутори наводе само као писце или пјеснике. Посебна је прича за књижевнике из Војводине који су такође без одреднице “српски”. Као да се чека рјешавање статуса АП Војводина – сматра Матовић.
А проф. др Јелица Стојановић примјећује фалсификате у уџбенику “Матерњег језика” за први разред средњих школа. Тако се Мирослављево јеванђеље, најзначајнији ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српскословенске писмености из 12. вијека, означава као изворни темељ настанка тзв. црногорског језика!
– Све то ствара збрку и конфузију у младим главама. И не само то, у Федерацији БиХ као писци који су стварали на “босанском језику” имамо Иву Андрића или Петра Кочића – додаје др Стојановић.
Занимљива је била бесједа др Драге Бојовић о дехуманизацији језика у Црној Гори, која је последње и најдраматичније место где се потискује српски језик.
“Већ двије године на Филозофском факултету у Никшићу постоји виртуелни црногорски језик који почива на србистици. То што тај “језик” још није стандардизован и што нема граматику, ништа страшно – казала је Бојовић.
Ратко Пековић, историчар књижевности, оцјењује да је језик у условима који тренутно владају у Црној Гори средство манипулације и дезинтеграције.
“Чак и Матију Бећковића својатају као пјесника на “црногорском језику”, што он заиста није – истиче Пековић.
Књижевник Милутин Мићовић тврди да су многобројни нивои проблема у Црној Гори, истичући да “трауматична језичка прича” траје већ дуго, као и да се јасно виде њени актери.
Прави однос режима према српском језику и књижевности у Црној Гори пјесник Радомир Уљаревић је илустровао цетињским примјером.
“Прије неколико година из престонице је избрисана Улица Вука Стефановића Караџића – рекао је Уљаревић.
