То што је главни јунак Франци изашао из затвора, и није неко достигнуће. Напољу му је једнако досадно и тешко.
Једно од остварења, у којима је филмован руски мотив сувишног човјека (лишний человек). Оњегин, Печорин, Обломов; овдје посједује једино моћ над женама. Он се ништа не труди, али оне једноставно дилкане за његовим брковима. А напосе зулуфима.
Све вријеме се стиче утисак, да је редитељ теоретски разрадио оно што треба да каже; смисливши неку општељудску, алтернативну поруку. Коју развлачи необјашњаваним сценама, и напрасним настраностима. Но, када коначно поентира одлучнијим искораком; то испадне наскроз тинејџерски.
Заморно-падавичарски Сиви дом. Успомена на вријеме кад је сам помен секса, и обрада социјале; будио јаке емоције публике. Кључне ствари за ток и смисао приче (мотивације и односи ликова, идеја љубави у троје, гдје је тачно нагласак на депресивној криминалној сиротињи), остављају се у рукама тадашњег друштвеног контекста. А то политички некоректно филмовање стварности, временом добија превазиђено-срамотни призвук, који данас носи одјећа диско музичара.
Редитељ: Рајнер Вернер Фасбиндер; Улоге: Хана Шигула, Маргарет фон Трота, Хари Баер)
