Настран филм. Почиње изванредном поставком. Пијаног човјека, Даесуа, киднапују. Ишао на кћеркин рођендан. Моли их да му кажу ко су, и колико ће га држати ту; али они ћуте. Приповједач се пита: Да су ми рекли, како ће то трајати 15 година; да ли би лакше издржао?
И након овакве потке, филм морате догледати до краја. То се не може рећи за утамниченог, јер покушава неколико самоубистава. Што му бране. Тада је дилема била живот, или не-живот. Али када га ослободе, двоумљење не престаје. Све је црње и црње, у корејски болесној визији свијета.
Покушавајући да пронађе разлог утамничења, увиђа како је пијун. Шахиста је увијек корак испред. Жена и дијете су му мртви, и он је главни осумњичени. Налази и да је његово вјежбање виртуалне борбе, нешто што се да примјенити у пракси. За разлику од вјежбања секса.
Постао је прави далекоисточни борац, и сазнаје да га неки младић контролише у потпуности. Он му се јавља, и објашњава да га јесте затворио. Неће да каже зашто, и даје рок до 5. јула. Дилема: Има само 5 дана да то сазна, иначе ће убити Мидо (младу дјевојку с којом се спанђао), те сваку жену коју је икада волио. Ако успије, тамничар ће извршити самоубиство.
Испоставља се да је тај богати и настрани бизнисмен, неки небитан човјек из његове прошлости. Према којем је згријешио тако, да се тога ни не сјећа. Сада му се, због тог невино безначајног детаља, осветио. Нелогична настраност ту не престаје.
Од ствари које му говори, Даесу има нову дилему: Да ли да га убије, или да га моли како му живот не би начинио још бједнијим? Јер то може и постхумно. Сурове сцене, завршавају финалним: Да ли да свјесно одбаци сјећање на читав досадашњи живот?
Филм најбоље описује сљедећа епизода: Одмах по пуштању из затвора, спријечио је самоубиство. Али само да неком повјери своју причу. Кад заврши, не саслуша туђу. Самоубица каже: Чак и ако сам далеко више лош, него ли добар; зар не заслужујем право на живот? Онда се сретну се у приземљу зграде, јер се овај поетски надахнут појединац ипак одлучио на скок.
На крају, Даесу добије помоћ; јер је посљедња реченица у његовом молбеном писму била дирљива оном кога је молио.
Реченица самоубичина.
(Редитељ: Чан-вук Парк; Улоге: Мин-сик Чои, Џи-тае Ју, Хје-џонг Канг)
