Тренутно стање и позиција три народа у Босни и Херцеговини је најгоре од потписивања Дejтонског споразума.
Република Српска се може сматрати јединим здравим и функционалним дијелом територијe БиХ који поштује сва људска и грађанска права иако РС мора додатно порадити на повратку избјеглих и расељених особа како би се провео Анекс VII Дejтонског мировног споразума – повратак.
Међутим, стање у Федерацији БиХ се у области поштивања људских права погоршало, а примјећени су и чак нови случајеви етничког чишћења небошњака, Хрвата и Срба, на територијима које су под доминантном бошњачком већином. Чињенично стање данас је како имамо главни град Сарајево, те Зеницу, Тузлу, Бихаћ као и низ мањих градова под бошњачком већином потпуно етнички очишћене од небошњака, а насиље над повратницима је свакодневно.
Не постоји потпуна слобода кретања, а слобода медија, говора и информација у бошњачком дијелу Федерације БиХ је сведена на минимум. Број од 200.000 вехабија који се могу сматрати паравојном формацијом није био препрека Стејт Департменту да крививу за њихово постојање пребаци на Републику Српску која нема апсолутно никакве везе с тим покретом који финансира Исламска заједница БиХ и бошњачки политички круг.
Хрватима у БиХ се мора дати већи степен аутономије или у најбољем случају додатни ентитет јер се над Хрватима у БиХ од стране бошњачке доминантне већине спроводи етноцид, културоцид и етничко чишћење што чак подржава и дио међународне заједнице како би редуковање политичког постојања Хрвата у БиХ проблем одрживости БиХ свео на само двије непознанице што је за сваку осуду.
Терористичке ћелије, исламистичке милитантне групе, Вехабије, и финансијске сервисе исламских групација: ББИ банку и Вакуфску банку бошњачки дио политичког естаблишмента упорно подупире, а очито су они дио могућег насиља и насилног рјешења уставне кризе у БиХ као што је то прије одређеног времена представио ОХР кроз своје тзв. шеме бошњачког терористичко-мафијашког круга.
Државне институције су препуне паралелизама које производе бошњачки политички кадрови који раде искључиво на унитаризацији БиХ што је у супротности с Дејтонским споразумом док представници друга два народа покушавају направити федерализацију која је једино функционално рјешење. Не спроводе се круцијалне истраге и не води се борба против криминала и корупције што захтијева ЕУ. Тежње за превенцију тероризма се сматрају нападом на државу БиХ чиме се сама државна апаратура отворено ставља на страну Сила осовине зла, Иранског нуклеарног програма, тероризма и анархије што представља преседан у свијету.
Босна и Херцеговина данас је након 15 година од краја рата, пред нове опште изборе, ближа дезинтеграцији и распаду него нормалној и функционалној државној структури. Данашњој БиХ чак пријете и нова унутрашња несретна превирања, а реална опција је и отворени сукоб између радикалних исламиста, вехабија, који заговарају унутаризацију и шеријатско државно уређење БиХ и донекле проевропски модернизованих муслимана. Овакав сукоб је и више него реалан и очекиван, а докази за његове обрисе назиру се кроз војно-полицијски упад у село Маочу и константно проналажење наоружања и муниције те минско-експлозивних средстава код припадника вехабијског покрета.
Посљедњи од напада Вехабијског покрета на Полицијску станицу у Бугојну је само увертира за шире сукобе између Бошњака на просторима БиХ. Уплетање и друга два народа може имати катастрофалне консеквенце по мир на просторима БиХ. Умијешаност иранске обавјештајне службе, Вевака, у ова догађања само потврђује озбиљност проблема радикализације Бошњака у БиХ те покушај скретања снага НАТО-а и Савезничке коалиције с проблема Ирана на проблем БиХ. Бошњачки лоби који је успио спријечити посредством америчке амбасаде у Сарајеву да се Вехабије у БиХ ставе на америчку црну листу терориста је само потврда како бошњачки политички круг има врло озбиљне планове с овим покретом у циљу остваривања својих ратних циљева. Дјеловање одређених америчких кругова у БиХ блиских идејама радикалних Бошњака о унитаризацији и централизацији земље могу довести до истих несретних превирања као и раније. Људска права и међународни односи морају бити једнаки за све, а не само за већински народ који и нема већину на државном нивоу.
Сматрамо како је једино праведно и најбоље демократско рјешење у БиХ, потпуна уставна федерализација земље на три већински етничка мултиетничка ентитета у којима ће се сва три народа једнакоправно и на истим основама уставноправно уважавати по узору на западне моделе модерних држава. Уколико се ово рјешење не примјени, сасвим је очит и неизбјежан распад БиХ на три етничке државе што само представља логичан и природан смјер распада до краја бивше државне творевине Југославије чија се бивша Социјалистичка Република БиХ само сматрала Југославијом у малом. Договор, консензус, паритет и ротација у овако сложеној држави су само привремени рјешење јер видимо како већински Бошњаци начела и принципе дејтонскога споразума виде само као пролазно рјешење све до успоставе властите доминације и потчињавања и подређивања друга два народа што само резултира новим кризама власти. Док се БиХ не уреди на једнакоправним основама потпуно истим и једнаким за све БиХ ће само бити још једна жртва распада које ће се постићи на крају кризе и могућим мирним раздруживањем сва три конститутивна народа.
Управо останак ОХР-а и надаље у БиХ представља крунски доказ како ова сложена и немогућа творевина не може сама и самостално ни да постоји нити да функционише, а да ствари буду још горе, два од три народа у БиХ уопште немају интерес за државу у којој немају никаквих остварених људских и националних права под доминацијом трећег народа.
Бошњачки народ у БиХ прижељкује и политички жели своју властиту државу која ће обухватити бошњачки народ у већини на територијима у којима су и данас у већини. Такве тежње треба поштовати до краја једнако као и жељу хрватског и српскога народа у БиХ на мирно раздруживање, осамостаљење или припајање Хрватској и Србији. То је на крају неминован слијед догађаја данас потпуно нефункционалне и неодрживе државе која скоро 20 година након рата није направила апсолутно никакав напредак, а поготово никакав напредак према евро-атланским интеграцијама. Држава с педесетак Влада и парламената само представља међународно правно и државно ругло те у ближој будућности може очекивати и економско-привредни слом због дугова од 30 милијарди марака и презадуженом економијом која не може плаћати нити оправдати трошкове свога постојања. Вријеме ће разградити све што је дугорочно неодрживо, а Дејтонска Босна и Херцеговина не само да је неодржива већ је одавно престала да постоји, а на овим просторима дишу одавно три потпуно различите државне заједнице које међународна заједница треба и мора прихватити на миран и толерантан начин.
Џевад Галијашевић, предсједник Фонда за хуманитарно право БиХ
