НОВИ САД – Најчитанији писац на Новосадском сајму књига, испред свих модерних хит писаца, јесте Фјодор Михајлович Достојевски!
Генерални директор Новосадског сајма Горан Васић одлучио је да због изузетног интересовања јавности продужи за један дан трајање осамнаестог Салона књига, па ће се ова сајамска манифестација умјесто данас завришти сутра, 7. марта.
А у жижи интерсовања, прије свега Новосађана, јер Салон нема харизму Београдског сајма, нису свјетски, бјелосвјетски, европски, као и домаћи награђени и ненаграђени аутори књижевних бестселера већ – Фјодор Михајлович Достојевски!
На штандовима излагача кажу да не прође ни сат времена, а да се не прода неко дјело генијалног руског писца.
Продавачи, не скривајући чуђење, истичу да је потражња за дјелима Достојевског засјенила сва остала понуђена књижевна дјела, па и она хит издања која се по свијету, као и домаћим књижарама, продају у милионским тиражима.
Излагачи трљају руке, наводећи да посао цвјета, да је зарада на Достојевском више него добра, али не знају објаснити разлоге праве помаме за руским класиком.
Ни извјештачу није једноставно објаснити овакав интерес за класиком, и то у доба сваковрсних хит-писаца, али можда одговор нуди “Пишчев дневник”, по многима пророчанско дјело Достојевског о Србији и Србима.
Тако у “Дневнику” давне 1876. године Достојевски пише:
“Постоје двије Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела ни деловала, али која страсно сања о будућности и већ има партије и интриге… Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија, која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и вјерује им”.
Разлог за “ненормално” тражње књига Достојевског може бити и пишчева порука, такође из “Дневника”, свим хришћанима свијета и Европе, а посебно Србима:
“Прије свега, не плашите сами себе, не говорите: ‘Сам човјек на бојишту није ратник. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: ‘Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!’ Све су то фразери, јефтини пјесници, љењивци који сами себе сликају.
Онај ко хоће да донесе корист, тај са везаним рукама, у буквалном смислу, може учинити бездан добра. Прави дјелатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видјети толико дјела да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду, него ће наћи и успјети да нешто уради. Сви прави дјелатници то знају”, записао је у “Пишчевом дневнику” Фјодор Михајлович Достојевски.
Можда узрок велике читаности Достојевског лежи и у помодарству; гледати и показивати у кућним библиотекама градниозно пишчево дјело, а можда је и тривијалан: Патња као судбина – можда већ живи у колективном сјећању, и у колективној будућности Срба, читали они или не генијалне закључке или визионарске поруке великог Фјодора.
У сваком случају, остаје записана чињеница да је љета Господњега пред само прољеће 2012. године, на Салону књиге, а у Новом Саду, граду на обалама Дунава, најтраженији био Достојевски, руски писац из 19. вијека.
(Срна/Фронтал)
