Изгледа сваки редитељ јеврејског поријекла, има животни задатак да бар једно дјело посвети холокаусту.
Након Шиндлерове листе, у првих пола сата имате осјећај да гледате зачетника колор филма. И без тога је лош, поготово у поређењу са Полансковим кратким метром.
Почетак испресјецан кратким пропагандним порукама, које га квалификују у ранг погодних за школски програм. Занимљив је дио са “хришћанском” улицом која пролази кроз гето, а њемачки војници глуме семафор. Животни простор у гету се сужава, и пола милиона Јевреја лагано отиче пут Треблинке, Јасеновца, Аушвица. И сличних мјеста за дружење.
На страну ужас који су пијаниста Шпилман, и његов народ преживјели. То су константе. Али нервира што и овај филм, сниман на седиментима деценијски слијегане прашине; има један те исти приступ проблему. Прахнуло Швабама да убијају. И то је то. Нема објашњења мотива злочиначке стране.
А то би била умјетност.
Намјесто сцене солаже по раштиманом клавиру, у сред изроване, изразбијане и попљачкане куће; која овдје ваљда треба бити врхунац умјетности. Документарно-пропагандистичка претходница се, у умјетничком смислу, може само њом правдати.
(Редитељ: Роман Полански; Улоге: Адриен Броди, Томас Кречман)
