Ни принјети претходном наставку, који је с америчким осјећајем за умјетност, одузео оскара Таксисти. Седамдесетих је истакнут добро продуцираним сценама насиља. Што данас тужно изгледа.
Сталоне је, физички готово ретардиран, дефинитивно визуелни вишак. Са узетом усном, кратким ногама, смотаним и некоординираним покретима; те проблемом артикулације. Сцене вјежбања, његовог ћопавог трчања, боксерских покрета, а посебно пливања у делфин стилу; навлаче на себе и стид, и смијех.
Само једна ствар је увјерљива. Сталоне дјелује баш као човјек, који умије и воли попити батине. Епски обигравају око непобједивости Италијанског пастува (име Сталонеовог меког порнића из анонимних дана). Пуна једностраност, у доживљају "нашег човјека".
Роки је изгубио од црње из народа, само зато што су га размазили. Штимали му мечеве са слабијим противницима. Зато је његов изазивач из Чикага лош и када је добар. Роки тренира у сали пуној блицева, продајући беџеве и пољупце обожаватељкама. Клабер је сам у сали, не воли медије, и напорно ради. Добија шансу, тек кад расно испрозива САД. Онда слиједи реванш у којем то крваво плаћа.
Са Балбоиних 34 године, није направљен као нешто чему се предвиђа наставак. Али пара врти…
(Редитељ: Силвестер Сталоне; Улоге: Силвестер Сталоне, Талиа Шајр, Бурт Јанг)
