Француске Муње. Док га гледамо, он полако оставља свој балаво-сребрнасти траг по кори великог мозга, намјесто по рукаву.
Нешто ту није јасно. Његови произвођачи га направише, да би би описали своју младост? Група младића и дјевојака у њему, има једнако смислену идеју за филм. Који снимају случајно украденом опремом.
Онда слиједи приповјест која би требала бити забавна. А није! И то баш није. Просто сам се, укључивши га по други пут, изненадио како ми је ипак одржао пажњу до краја, а без да гледање подијелим на нову рату. Осјећа се да су имали замисао, потребне реквизите, и поготово финансијску конструкцију. И то је оно што оставља шупљину у глави.
Нема говора о комедији, како је класификован. Ово је генерацијски филм, у који је натрпана социјална ангажованост, тинејџ љубавна комедија, нешто комике, и озбиљна глума Микија Манојловића. Он се у филму зове Сергеј, а син-режисер се зове Горан. И живе у сусједству са алжирцима и бијелим француским пропалитетима.
Просто је невјероватна количина наивности и беспотребности овог филма. Могуће је да има нешто у његовом контексту, али то ваљда могу разумјети само Французи.
(Редитељ и писац: Гај Жак; Писци: Константин Атиа, Емануел Лист)
