Манастир Преподобног Прохора Пчињског, који се налази 30 километара јужно од Врања, данас обележава 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио.
Тим поводом ће у тој, и од Хиландара старијој светињи, бити одржана и свечана академија.
„Манастир је у 1070. године изградио византијски цар Роман Диоген ИВ у знак захвалности што му је старац Прохор, током лова у долини Пчиње, прорекао да ће постати цар”, испричао је део предања портпарол Епархије врањске свештеник Далибор Јовић.
Он је за Танјуг навео да ће манастир, који је спреман за обележавање великог јубилеја, за годину дана помереног због пандемије, посетити председник Србије Александар Вучић и патријарх Порфирије, као и 15 архијереја СПЦ и осталих помесних цркава, преноси Танјуг.
Како је речено у Епархији, архијерејску литургију од 9:00 служиће патријарх Порфирије, док ће свечана академија почети у подне. Свечаност би требало да буде прилика и да председнику Србије буде додељен орден Епархије врањске Преподобни Прохор Пчињски.
Манастир, који се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали горњег тока Пчиње, у близини села Кленике, на 375 километара од Београда, био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања између 1180. и 1190. године. У састав Србије улази тек крајем XII века, у време великог жупана Стефана Немање.
У историјским изворима, како наводе у Епархији, манастир се не помиње се све до доласка на власт српског краља Милутина (1282-1321). Раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовековне српске државе, завршен је доласком Турака.
Како неки извори наводе, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару. Предање, каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.
У Епархији подсећају и да неколико записа сведочи о великом страдању манастира 1817. године, као и на речи Вука Караџића: „Али, манастир одолева свему, као један од многих манастира који су у та времена били прави и једини стубови и чувари закона ‘ршћанскога’ и имена српскога”.
У српско-турским ратовима 1876-1878. године, манастир је био један од важних центара устанка. На мети Бугара нашао се током оба светска рата – 1915. и 1941. године.
Стављен је под заштиту Закона, као споменик културе 1950. године, а 1979. године проглашен је културним добром од изузетног значаја.Свеобухватна ревитализација манастира, чији комплекс је други по величини у СПЦ, почела је 1986. године.
Поред потпуне обнове Врањанског конака, тада су реализовани и најнеопходнији радови на храму и осталим објектима у комплексу, уључујући и стару воденицу. Уређени су порта и велики простор испред манастира, као и минихидроелектрана са акумулацијом како би се избегла свака врста загађења.
Последњи је реконструисан Краљев конак, изгорео у пожару 2014. година. Током ратних сукоба на тлу СФРЈ био је уточиште избеглица из Хрватске и са Косова и Метохије.
Манастир је и културно-просветни центар у којем су богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а учи се иконописачки занат.
Мошти Св. Прохора налазе се у малој поклоничкој капели у унутрашњости манастира, из којих већ скоро цео миленијум извире чудотворно миро.
Извор: politika.rs
