Шест поглавља („Све је стигло куд је кренуло“, „Е је Црна Гора сва изједна“, „Не остављај нас и не дај нас“, „Чији си ти мали?“, „Србин сам јер сам Црногорац“, „Љубиша, Његош, Миљанов“) сведоче како је и колико – певајући о Вељем Дубоком, Острогу и Морачи, Везировом и Зиданом мосту, Костићима и кукавицама, Његошу и Лубарди, Лалићу и Пекићу, Бећковић стварао свој узвишени споменик Црној Гори.
Бећковићева колајна, иако нанизана од старих стихова, сачињена је на нов и актуелан начин: уводне риме песме „Ко смо, да смо“ добијају своје ново, дубље значење у завршним стиховима песме „Литије“, написане 10. фебруара ове године:
„Рече ми један чоек
Да је сањао
Светозара Вукмановића Темпа
Како иде на челу једне литије
И носи икону свог брата
Свештеномученика Луке
Да је жив то не би била лаж“
Тиме овај „највећи песник Црне Горе после Његоша“ заокружује простор времена прошлог и времена садашњег, у којем вечно актуелно питањe с почетка („ко смо“) добија одговор тек у његовој завршници („Литије“).
„Матија Бећковић веома воли Црну Гору! Овековечио ју је. Бди над њом. Даноноћно. Црна Гора, она званична, не воли Матију Бећковића. Својевремено га је почастила Његошевом наградом, а данас му забрањује улазак у Црну Гору“, подсећа, у предговору књиге, у тексту „Није ово земља него небо“, њен уредник и издавач Мањо Вукотић.
Извор: Спутњник.рс
