Иако би некако било за очекивати да се ових дана на улицама градова у Републици Српској разговара о актуелним животним проблемима, сталним поскупљењима основних артикала, истовременом смањењу плата, губитку посла, неналажењу другог, или, ко више преферира, о актуелној политичкој ситуацији код нас-пажња људи овдје с разлогом је фокусирана на дешавања на Космету.
Једноставно, није могуће да Срби у Републици Српској игноришу шта се дешава нашим сународницима у јужној српској покрајини. Какви год да смо као народ, једно је сигурно-емотивци смо. И, упркос свему, емпатични смо и знамо шта је правда, а шта неправда.
Исто тако, били смо свједоци егзодуса Срба из Републике Српске Крајине. Такође, и многи од нас су били или протјерани или замало протјерани са својих огњишта. Кад се ставе на страну те националне, политичке, стратешке и друге „високе“ приче, човјек се суочи са „малим“ судбинама обичних људи, а управо оне некако највише заболе. Ко год је једном видио лица људи у избјегличким конвојима-ту слику неће никад заборавити. Колико год потискивао ту слику.
Задњих петнаестак година покушавамо да потиснемо негдје у други план све те ружне ствари које су нам се дешавале. Као да је довољно, и више но довољно, за један људски живот да се доживи толико тога одвратног и нељудског. А онда се суочимо поново са драмом. Ово што се данас дешава на Космету не можемо да игноришемо. Ово се до јуче и нама дешавало. Исти људи, иста трагедија, иста судбина. Иста издаја.
Тешко је бити рационалан и објективан кад вам тенковима газе људе. Боли тај осјећај апсолутне немоћи да било шта промјените. Препуштени на милост и немилост неспособним и корумпираним политичарима, можемо само да се уздамо у неко чудо и добру вољу оних који заиста одлучују у свијету. Кад човјек погледа иза себе и види каква нас све фукара води у посљедњих двадесет година, добро да нас има имало и било гдје.
Званични Београд и данас оставља на цједилу свој народ. Прије у Крајини, данас на Космету. Све зарад вербалне и јефтине приче о „вишим интересима“ и стварног и јефтиног полтронског и пијачног менталитета београдских обор-кнезова. А да иронија буде већа-сви Срби који су највише страдали јесу били они који су тако прошли јер су највише волили Србију и Београд. А Београд их је увијек издао.
Егзодус Срба са Космета улази у своју посљедњу етапу. Нико ништа неће подузети без обзира колико он стравичан био. Бања Лука је мала и немоћна, Београд је смрдљив и поган, Москва јака на ријечима и увијек спорних конкретних акција. Ми, обични смртници, сломљене смо воље и достојанства. Немамо више снаге. Бједни смо и понижени. Они који су некад ратовали за Српску данас су унижени и смију им се у брк они који су их тих година називали будалама, шверцали цигарете и бућкали ноге у београдским купатилима. Све се изобрнуло.
Можемо само да гледамо, ћутимо и плачемо. Био једном један народ.
