Muzika, gde nas samo muzika odvesti može, bez
pasoša i bez vize. Možeš da proputuješ ceo svet, da prisustvuješ prelepim događajima
punim egzotike i adrenalina, da se smeješ i plešeš tango sa kim god na ovom
svetu hoćeš…belina, svežina, opijajući mirisi.
Pre neki dan sam bila u Meksiku. U mašti. Deset
dana. Provela sam se fantastično. Sve vreme provela sam kao pevačica u jednom
baru u gradu koji se zove San Migel.
Kao što bi bez basa muzika bila suva, tako i bez
mašte, ritam svakodnevice postaje banalan, tupast.
Kada bih ja bila anksiolitik, dozvolila bih ovome
kojeg čuvam, da se pusti, da popusti i da smanji kriterijume. Da mu je uredu da
dan bude običan, da ne mora mnogo i da nema kosmičke pravde po kojoj se dobija
i gubi po zasluzi.
Isto tako, rekla bih jednoj devojci koja sedi na
klupi, blizu jedne banke…ugojena od poroda, nervozna zbog asocijalnog
statusa, da nema razloga da zavidi, naizgled moćnoj ženi koja ulazi u banku,
gde je inače zaposlena. Veliko je pitanje koja je srećnija i zadovoljnija, jer
kilogrami će nestati, dete će porasti i tu je verovatno kraj frustraciji ako je
uopše ima. Osoba koja ima ugovor na neodređeno i prelep pogled iz kancelarije,
udobnu fotelju i na stolu fikus, koja redovno sastanči i vrlo je stilizovana,
ne mora biti radosna. Ona koja šopinguje uglavnom u inostranstvu i miriše napadno,
iznutra…moguće je da je anksiozna od 9h do 18h, jer je neprestano uveravaju,
da mora, da je važna i da će bez nje sistem stati. Zato ona paranoično prati
primljenu elektronsku poštu i gleda kako sve da reši sama, ne bi li je ko potapšao
po ramenu i rekao bravo mala! Drugoj maloj, do sebe, ne pomaže. Pripravnici iz
Gradiške. Ne, uverili su je da je važno znanje čuvati samo za sebe i da nikako,
ali nikako ne sme dozvoliti emociju na radnom mestu. Tako da, malu iz Gradiške,
mora zgaziti na prvoj prepreci i naravno sve ostale koji joj se nađu na putu.
Uveče. Kada ugasi svetlo, pod uslovom da se ne
plaši ugasiti svetlo…ostaje praznina i gomila pitanja. Novi izazov sledi već
sutra i njen ego je ne tapše po ramenu, već joj nagoveštava putem glasnika u
vidu zmije u stomaku, da je sutra, dan za nove pobede.
Za to vreme, mala iz Gradiške, u pabu, pije
veliko, tamno pivo i ljubi se sa nekim Slovencem koji je večeras slučajno u
Banjaluci. Mala je dobra, inteligentna, empatična.
Kada bih ja bila anksiolitik, ovima što čekaju
pečate, odluke i ocene…raznih testiranja, rekla bih, ne brinite previše oko
stvari koje nemaju veze sa vama. To što ste bili sjajni na poslu i uradili sve
najbolje što ste mogli, to što imate sjajne reference, a opet vas nisu primili,
nema nikakve veze sa vama. Umesto vas, primili su dečka, kojeg znate sa faksa.
Ispite je polagao na bubice i ne zna sastaviti složenu rečenicu. Nema ni mrvu
samokritičnosti i da, bio bi premijer i predsednik istovremeno. Od engleskog
zna samo reč „fuck“. On za razliku od vas, ispunjava „suštinu“.
Zato bih ja kao anksiolitik, rekla svojoj
deci…nije do vas…apsolutno nije do vas! Ako se već ne selite na Novi
Zeland…onda ok, ovde ste i budite načisto sa tim, onda neka je kvalitet vaša satisfakcija
za plan, za dalje, za još.
Ako bi me uzeo da pije, neko koga tište odnosi,
razmena energije i stereotipna pravila. Kriterijumi za kompatibilnost. Šapnula
bih mu, toplo, negujuće, da kada se desi disbalans, neproporcionalno raspoređeno
dato i uzeto, nastupa frustracija. Ipak,
ne kod onih, koji svesno daju i nije ih briga za detaljnu analizu. Tako da
imaju izbor.
Inače, za nas ludake, analitičare, ta gospođa,
emocionalna inteligencija, je teška smaračica. Ona ne spava i samo istražuje…pliva,
roni, prosipa, vrišti, trči. Luda neka žena bez F.
U moru odnosa, veliko je pitanje šta nas istinski
ispunjava i sa kim smo suštinski kompatibilni. Odgovor, ako nam uopšte treba je
u motivu. Zašto? Zašto smo u braku? Zašto mislimo da je drugima bolje? Zašto se
plašimo samoće i odbačenosti? Zašto se divimo lepoti?
Mi se ljudi, ustvari, divimo performansu
savršenstva…koji baš nigde ne postoji.
Ne postoji mesto, izolovano, sačuvano od
nečega…onog nečega što žulja i zadovoljava i što ljudi priželjkuju, makar i
da čuju i da iskonstruišu.
Kako bi bilo dobro, da svi ljudi shvate, koliko
su stereotipi ofucani i koliko nas udaljavaju od suštine?!
Mislite li, da dvoje ljudi, spolja savršeno
usklađeni, zaista moraju biti i suštinski usklađeni?!
Zašto Emanuel i Brižit ne bi imali istančana čula
u svrhu zajedničkog zadovoljstva. Usklađeno, stilizovano. To što mu je nekada
bila nastavnica, ne oduzima joj priliku da danas, mnogo kasnije, uživa sa njim
i ponosno šeta mladog i svežeg predsednika.
Ako vam je Brižit samo ogavna baba, šta je sa
Melanijom? Da li vam je i ona ogavna?
Ne verujem. Razmislite, vrlo su slične. Čak
mislim, da Francuskinja, mnogo više uživa. Rekla bih da Francuz uživa da joj
lakira nokte, precizno da ne pogreši. Nakon njegovog lakiranja, ona nema šta da
popravlja.
Tramp…veliko je pitanje, kako lakira i kojom
bojom? Crvenom sigurno ne, a Melanija voli crvenu, sigurna sam.
Pravila dakle nema.
U vezi ste sa nekim više od deset godina. Ubedljivo
najparadoksalniji termin koji opisuje ovaj status je „zabavljaju se“. To dvoje
su svetlosnim godinama daleko od zabavljanja.
Taj lik, obožava knedle sa tačno određenom
količinom griza, meko kuvana jaja, detaljista je i veliki čistunac. Zube pere
45 minuta. Depilira se. Ima široku karlicu, ogroman gluteus i veliku količinu
dlaka svuda. Sa dlakama je odavno izgubio bitku, sa vama vodi ljubav svakog
proleća i neće da vas ženi, bez obzira što ste vi prespremni i biološki i
suštinski. Neće čovek, nije spreman…ne da knedle, a ni jaja. Vi gubite bitku da
dobijete dete, jer je baš onog dana, kada ste shvatili da ste protraćili godine
sa sebičnim razmaženkom…ginekolog rekao, žao mi je, sada je kasno, imate 42.
A, da sam ja na primer anksiolitik, dejstvovala
bih u smeru zelje da kažes dosta ili bar da postaviš granice. Istina je da si za
to vreme, mogla na primer, u paralelnoj dimenziji, nestrpljivo da isčekuješ
noć. Da čekaš nekog energičnog, kreativnog…koji ne pravi problem, niti će
ikada praviti oko tebe i oko toga trebaš li mu biti žena?!
Za kraj. Juče.
Svađaju se baba i deda na prvom spratu jedne
zgrade. Ja sam slučajni očevidac.
Baba se priprema da pere tepih, drži u rukama
četku, sapun…
Samo se čuje deda. Kritikuje. Vređa. Ne valjaš.
Nikakva si.
Sve negoduje i teatralno ubija babino
samopouzdanje, verovatno ceo njihov zajednički zivot. Pomislim, kakav je manipulant i otkud mu snaga, tako
starom.
Baba uzima štap, diže se i progovara.
„Ćuti, treba da te je sramota…pa pojača ton, da
čuje ceo komšiluk…ja 15 godina nisam imala seks. Alo, ljudi, 15 godina! A svi
mislili da smo jedno za drugo.“
Uhvati moj pogled i moja epohalna podrška
starijoj osobi, dešava se u 12.45h.
„Jel tako sine da je previše? Jeste bako, zvuči
kao čitava večnost!“
Deda uze četku i tepih i sapun veliki, plavi.
Nemo ode iza zgrade, reče dobar dan, a ja doviđenja i namignem babi.
Da je baba pila mene kao anksiolitik, bila bi
smirena i davno rekla ne!
Zato što bi znala da je uvek vreme za radost i
novi početak! Baš uvek!
Piše: Milica Dešić Stupar
