To je bilo u osamdesetim.
Ko bi rekao da će "to" da nam se dogodi čim bude počela naredna decenija, da ćemo svi mi „iz ove
regije“ (nekad država danas regija), postati
Bliski istok po političkom nasilju, da ćemo skočiti u taj treći svet a
da su nam pričali da idemo u kapitalizam, da se vraćamo u pravo i na pravu
zasnovano društvo u kome je najvažnija stvar imovina i njena zaštita.
U pet godina rata, „prostori nekadašnje Jugoslavije“ vraćeni
su ne u onaj kapitalizam od pre Drugogo svetskog rata, za koji takođe nema
dokaza da je većini donosio dobro, nego smo vraćeni u nekakvo pretpolitičko
društvo vladavine jačeg, bezobzirnijeg i brutalnijeg.
Sve što nam se dogodilo u poslednjih 25 godina, može da
stane u onu kratku sentencu koja oslikava svu surovost odnosa na Balkanu: Jači
tlači.
Dakle, nije nam se posrećilo, nismo išli napred, retrdirali
smo, i to svi osim Slovenaca iz „bivše Juge“, svi smo se upećinili, svi smo
podivljali, svi smo zaboravili da nešto znamo, da imamo neku tradiciju, da su
ovde ljudi vekovima u unazad nešto živeli i pravili, da je postojalo društvo
koje jeste pružalo ljudiima mogućnost da napreduju i bez močuge u rukama.
Živimo u društvima u kojima se ništa ne zna osim granica: one
su avonojevske, one su zakucane i oned moraju biti takve, jer je „svet“ to
odlučio, jer je Badinter to preporučio, jer dugačije nije išlo posle rata u
kome nije bilo pobednika. Da, ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ su jedinstveni
po tome, i to je odlika ratova koje vodi
sirotinja, da pobednika nema, da ima samo onih koji su malo manje poginuli, a
da su na drugoj strani pretekli najbrutalniji, najodvratniji, otimači
zajedničke imovine koji sada sve nas žele da stave iza kase u piljari da radimo
za 200 evra mesečno, a da naša deca budu kelneri i striptizete u klubovima u
kojima se oni zabavljaju.
Da li ćemo im to dozvoliti i šta uošte može da se uradi, to
je osnovni ton publikacije pred vama u kojoj autor, sabravši svoje kolumne koje
piše unazad ….. godina i objavljuje na Frontalu, pokušava da popnudi nešto
drugačiji pogled i da da novu nadu ljudima koji žive ne samo u Srpskoj i BiH
nego u čitavoj „regiji“.
Ovu knjigu možete da čitate kao jedan dugačak programski
tekst koji bi potpisala većina građana da ima strpljenja da čita i da sebi
kaže, da, vredi još jednom pokušati, moramo to zbog sebe i zbog svoje dece, ali
i zbogonih koji su nam ovu zemlju ostavili, zbog sramote koju smo im priredili,
nesposobni da „okrečimo ono što su oni ozidali“.
Šta da radi i gde ide Srpska, ponekad se čini da je to samo
nacionalno pitanje i da se time treba da bave samo nacionalisti, nacionalni
radnici, koji su uspeli upravo u pomenutim osamdesetim da nam otmu pravo da
volimo svoju zemlju u sebi, da je volimo svojom etikom, da je volimo svojim
radom, da je volimo svojom pristojnošću, o tome je reč u ovoj knjizi.
Ovo je glas pristojnih ljudi, svesnih ograničenja, kako onih
koje ima ovaj entitet – država u okviru BiH, kako zbog svojih unutražnjih
kontradiktornosti, nemogućnosti da svoje pitanje, da pitanje svog opstanka i
razvoja postavi ne na nacionalnim nego na demokratskim osnovama.
Autor se potrudio, za razliku od drugih svojih kolega koje
se u kolumnama trude prvo da zabave a onda i da kritikuju a gotovo nikad da se
založe za neku politiku, nego ostaju u ravni zagovaranja „vrednosti“,
„principa“ – čitaj, opštih mesta, da ponudi rešenje, da analizira na osnovu
činjenica o svoukupnom demografsko-ekonomsko-sociološkom stanju „društva
Srpske“.
On je uradio ono što
većina izbegava: on se opredelio za politiku, za konkretne stvari, ne
odbacujući ništa i nikoga u napred, ne podsmevajući se nikome, prihvatajući sve
aktere u društvenoj sferi kao relevantne,poštujući različite glasove i
pokazujući razumevanje za one sa kojima se ne slaže – što je osnova svakog
pluralističkog društva.
A šta nam „nudi“ u svojim pisanijima?
Upravo to, pluralizam, višeglasje, otvorenost, naspram
aktuelnog autoritarizma, jednoumlja i ograničavanja na svoj tor. Umesto rovova,
mostove, umesto galame razgovor, umesto nametanja dogovor – to su centralne
vrednosti i poruka ove knjige, koju bi trebalo prvo da pročitaju oni koji se
politikom bave iako se „brane“ od čitanja uveravanjem da „oni sve to znaju“ ali
„prilike su takve“ da se „ne može ništa
da promeni“.
Naravno da može, učimo iz ovih tekstova, naravno da je
moguće, ali prvo moraš da se pogledaš u ogledalo moraš da se izmeriš, moraš da
prihvatiš svoja ograničenja da bi napravio prostor za promenu. Moraš da
izađeš iz mita, ne iz istorije, iz mita,
koji ti veli da si u isto vreme i najhrabriji i najveća žrtva, moraš da
pogledaš šta si napravio u poslednjih četvrt veka, da se sabereš i napraviš
plan za narednih četvrt veka.
Moraš, dužnost ti je da budeš otvoren da bi zatvorio rane svojih komšija,
jer opstanak nikada nije vezan za državno uređenje koliko za odnose sa
komšijama. A te komšije, učimo iz ovih
tekstova, i oni su gologuzija i nesrećnici kao i mi, što nije neka osnova ali nam je to zajedničko, pa ako je
tako, hajde sa njima da vidimo šta može i kako može, kako da ovu božju zemlju
koja nam sve daje osim razuma, ne mučimo dalje nego da na njoj opet napravimo
svoje kuće, svoje bogomolje, svoje škole, svoje silicijumske doline.
Ako to ne uradimo šta će se dogoditi?
Pa otići će ljudi,
kao što sada čine, raspadaće se zajednice, nervoza će biti veća, cela zemlja će izgledati kao ona napuštena sela u
koje danas dolaze samo poneki znatišeljnici sa kamerom da snime stare i
malobrojne kako sede pre kućom čekajući da ih smrt povede na konačno putovanje.
To nam Grmuša poručuje, gledajući i demografiju i
geografiju, ako se sad ne trgnemo možda druge šanse biti neće i potpuno je
nebitno da li ćemo ili nećemo se tući unutra Bosne, da li ćemo sanjati
ujedinjenje sa Srbijom ili će Srpska da bude nova „mala država“ u Evropi
(upravo su u toku Igre malih država u Evropi, i takava stvar postoji). Ako se
„ovaj trend“ osiromašenja većine praćen nerazumnom i kriminalnom otimačinom
državnih i društvenih resursa nastavi, svi „pismeni“ će otići, kao što već čine
i tada ni „treći svet“ neće biti naše mesto.
I za to treba imati nešto.
Piše: Slobodan Georgiev
Recenzija knjige – “Novi koncept Republike Srpske”
