Читајући хумане чланке
који пристижу из свих дијелова свијета, неки Марсовац би заиста помислио да је
свијет мирно спавао без ратова од другог свјетског рата до овог сукоба.
Ово што се дешава у свијету треба осудити и
назвати правим именом – нападом Русије на Украјину. Да ли је, са друге стране,
ико примијетио да се по интернету водила слична хајка када су САД нељудски
нападале било коју од већ наведених исламских држава? Оглашавале су се исламске
организације у свакој држави, надљудским напорима прикупљале помоћ и позивале
на престанак сукоба, али званичне осуде бесмислених сукоба од стране западних
држава није било. Има ли разлике? Ако бисмо гледали као људи – нема. А ако
гледамо као политичари – има. Некако је, изгледа, прећутним друштвеним
угвоором, попут оног Русоовог, прихваћено правило да САД не могу бити агресор.
Чак иако постоји евидентан економски разлог за покретање наведених ратова на
истоку, још је на Западу слањем познатих холивудских звијезда као амбасадора
мира успијешно маскирано масакрирање источњачких држава. Не знамо какав ће
исход руско-украјинског рата бити, али исходи америчких напада на афричке и
азијске државе су пред нама свакодневно. Већина држава сваки дан по
избјегличким камповима гледа људе који су повукли дјецу из урушених школа, са
минираних путева, како по улицама траже склониште и прилику да својој породици
пруже основна средства за живот. Тема: „да ли пустити избјеглице у европске
државе“ је сасвим други пар опанака, али је немогуће не примијетити да се нико
не пита да ли је ико кажњен за то што су милиони људи убијени, милиони на
улицама, а милиони из глади покушавају да дигну урушене државе. Па добро, ако
није кажњен, да ли је барем јавно осуђен? Кривице су, по старој доброј формули
пребачене на вјерске фанатичке паравојне формације. Тада нису апеловали на
престанак сукоба и нису мислили да се под бомбом може наћи и невино дијете.
Тада су по телевизији показивали слике до зуба наоружаних вјерских одметника.
Тада је било оправдано. И? Па појео вук магарца.
Листајући друштвене мреже уз јутарњу кафу сам
видјела чак 21 објаву познате личности из свијета спорта или шоубизниса како
пружају подршку украјинском народу. Друштвене мреже су се приклониле хуманом таласу,
те су опције за подршку разне. Можете профилну фотографију обојити у боје
Украјине, можете додати популарни хештег подршке или мирољубиви слоган „Stop war – make love!“ Из чистог куриозитета,
погледала сам њихове профилне фотографије, не бих ли пронашла коју зауставу Сирије
или нешто слично. Погађате – ни једне нема. Чини се да Запад има неки магични
штапић да све своје политичке циљеве претвори у трендове и тако добија оне
ратове о којима нико не пише. Главни хуманитарци на овим просторима су своје
статусе и приче посветили овом – до сада невиђеном сукобу, чини ми се, како би
били посебни у односу на овдашњу дневну политику и солили памет другој тупој
раји. Ти исти хуманитарци се, такође погађате, нису огласили поводом било које
раније хуманитарне катастрофе оркестриране од стране Запада. Није довољно
друкчије и сви о томе брује, па су ћутали, јер је о томе свима памет била
довољно слана.
Овај тренд пристрасног медијског извјештавања
није ништа ново. Али раније барем није био представљан као филантропски
приступ, и није био маскиран у жељу за свеоптшим миром. Једнима је Русија
донијела политички исправну одлуку да заштити дијелове Украјине и њихово право
на самоопредјељење. Другима, пак, исти овај акт представља чисту агресију и
угрожавање међународног мира или (још љепша флоскула) тековина цивилизованог
свијета. Колега на послу је правилно примијетио да нећемо знати ток рата док се
исти не заврши. На мој коментар да руске снаге имају надмоћ како пише Глас
Српске, добацио је, „уђи на сајт Слободне европе или Ал Џазире, да видимо шта
Украјинци кажу“.
И заиста је тако. Западне државе не знају шта
је међународно хуманитарно право када оне нападају, а Исток не зна шта је
„војна акција ради очувања стабилности у региону“ док неко од њих не започне
исту. Издвојмо се изнад политичких вјетрова који дувају на Исток или на Запад.
Мегломанска хајка на овакву одлуку Кремља је
далеко од неисправне. Али се морамо питати, људски, заштво свако звецкање
оружјем западног свијета остаје неопјевано у виртуелном и стварном свијету?
Зашто су хорде људи на улицама у Берлину ћутале када се убијао невини нрод по
Истоку, у бившој СР Југославији, на Косову? Зашто правда није иста за све?
Зашто саосјећање није исто за све? Колико је на напад Русије паљбом пушака
узвраћено паљбом медијског оружја говори и вијест да су муџахедини позвали на
прекид рата и успостављање мира. Зашто се нису сјетили да су живот и љубав
највећа вриједност када су сијали мржњу по културним окупљањима широм свијета?
И нека одговора муџахедина, можда су се дозвали. Нека и протеста у Берлину,
можда су заиста схватили да је одузимање живота зарад политичких бодова гнусан
потез. Али нека се јаве сваки пут! Нека се јаве када свако дијете заплаче, када
сваки млади војник из студентске собе оде у смрт.
Гледајући шта је задесило свијет у задњих
неколико година, сјетим се фотографије мале сиријске дјевојчице која је
узвикнула „све ћу вас рећи Богу“. Надам се да је барем она праведно рекла.
Пише: Мирјана Милашиновић
Фронтал
