Srđan Puhalo

Srđan Puhalo je rođen 1972. godine u Foči, jer u Kalinoviku nije bilo porodilišta.Odrastao je u Kalinoviku uz pomoć roditelja, mnogobrojne familije i "Politikinog zabavnika". Čuvajući krave kod babe Radojke shvatio je da je život veoma težak, pogotovo u Kalinoviku. Do četrnaeste godine bio je učesnik dvije omladinske radne akcije, posjetio koncentracione logore Jasenovac i redovno se takmičio u "Titovim stazama revolucije", što je ostavilo neizmjerni trag na njegovoj krhkoj ličnosti. Srednju školu završio je u Sarajevu, a psihologiju je diplomirao u Beogradu. Iluzije je izgubio prilično rano, a nevinost dosta kasno. Preživio je dva rata, kao i veliku inflaciju u Srbiji, a onda je došao da živi u Banjaluku. Magistrirao je psihologiju u Banjaluci, a doktorirao u Sarajevu. Dobar je otac dvoje djece, a loš muž jedne žene. Nije nosilac nijednog ordena, ali zato ga krase mnogi epiteti kao što su soroševac, nevladinac, strani plaćenik, antisrbin, autošovinista, Bakirov Srbin. Mašta da postane profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ima mnogo problema sa pravopisom, stranim jezicima, potencijom i holesterolom.

Srđan Puhalo

Zamalo život bez Koka Kole

Danas pročitah da RTRS i još neki počinju sa snimanjem igrane serije „Zamalo život“. U pitanju je humoristički serijal, u kojem jedna prosječna srpska porodica prolazi kroz životne situacije, uz mnogo smijeha. Koristim priliku da malo promovišem ovaj projekat RTRS-a, a biću slobodan i da dam i svoj mali doprinos budućem scenariju.

Slava je, gosti pristižu i atmosfera je svečarska. Svijeća gori na stolu, domaćim i domaćica se obukli najljepše što mogu. Čuje se žamor jer svi pričaju istovremeno. Na vratima je gost kome se svi raduju jer fino priča, malo pije i još manje jede.

Gost: Pomaže Bog, sretna slava domaćine!

Domaćin: Bog ti pomogao, profesore! Dobro doš`o!

Gost: Bolje te naš`o.

Domaćica: Ne izuvajte se molim vas. Vi ćete u vrh stola, red je.

Gost: Dobro, dobro.

Domaćin: Pa šta ćemo popiti profesore?

Gost: Kako šta, pa jel imaš one tvoje šljive mučenice?

Domaćin: Jašta nego, ima moj profesore.

Gost: Jeste dobra, svjetska, a naša! De sipaj još jednu.

Domaćin: Ma nije baš 100% naša profesore. Znate...

Gost:  Kako nije, pa ti si je pekao jesenas?

Domaćin: Ma jesam je pekao, ali šljive su iz Gradačca, to je u Federaciji...

Gost:  Molim te da te više nisam čuo da tako pričaš, pomisliću da gledaš Federalnu televiziju i čitaš Oslobođenje i to nekritički. Svi znamo da je Bosna i Hercegovina vjekovna srpska zemlja, a samim tim i Gradačac. Ti znaš šta je naš Vojvoda onomad rekao „Gdje su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“.

Domaćica: Joj, što mi ga je žao, gledam ga neki dan na suđenju baš je ostario i smršao...

Domaćin: Ajde ženo mani se politike nego nareži one Lijanovićeve pršute i to je naše. Jel tako profesore.

Gost:  Sve do Karlobaga je naše i domaće ili bi barem trebalo biti.

Domaćinov sin: Jel` mogu ja dobiti Koka Kolu?

Domaćica: Ne može, znaš šta je baba Radojka 1946. kazala "Doće vrijeme kada će Koka Kola više uništavati srpski identitet nego srpsku jetru". Dobro se sjećam bila je to 1968. godina otvorila se punionica Koka Kole u Sloveniji, a u Beogradu krenuše demonstracije i rušenje države. Već tada se znalo, punionica Sloveniji, demonstracije Srbiji. Vazda su rovarili protiv nas.

Domaćinov sin: Pa i Koka Kola je naša!!!

Domaćica: Kako naša mamlaze, sve to američko i globalističko. Jel tako profesore? Da mi je znati šta vas uče u toj školi?

Domaćinov sin: Pa iz Hadžića je!

Domaćica: Daću ti ja Hadžiće sa majkom se zajebavaš izrode i još na slavi...

Gost: Stanite, molim vas, dijete je u pravu. Koka Kola je iz Hadžića, a to je vjekovna srpska zemlja. Jel tako? Tako je!!! Nego kako u školi?

Domaćinov sin: Ma nije loše, nego uništiše nas sa ovim antifašizmom. Te partizani ovo, te partizani ono, niko da spomene četnike i njihov antifašizam. Da nije RTRS-a i stadiona sve bi Vojvode zaboravio.

Gost: Ma polako doćeš ti na Fakultet političkih nauka u Banjaluku, mi to drugačije vidimo. Znaš kako su naši stari antifašisti 1943. govorili „Poželiće se Sutjeska partizana, ali partizana više neće biti“.

Domaćin: Ma pustite više partizane, daleko im lijepa šuma. Mada iskreno da vam kažem  uplašen sam da nam se ponovo ne vrate komunjare.

Gost: Ne beri brigu prijatelju dok sam ja Poplašen, ne trebaš biti uplašen.

 U tom trenutku neko pojača radio i začu se pjesma Baje Malog Knindže, svi se zagrliše i zapjevaše:

Božić je Božić je, pucaju prangije,

I česnicu baka sprema, a mene tamo nema!!!

Komentari
Twitter
Anketa

Da li biste kupovali Huavej telefone ukoliko ostanu bez Guglovih aplikacija?

Rezultati ankete
Blog