Писано пером у два ступца, са 296 минијатура, бојених четкицом и украшених златом, Мирослављево јеванђеље је било скупље од самог храма Св. Петра и Павла за који је израђено.
"Писано је на пергаменту, треба истаћи да се једино повеље Уједињених нација још пишу на пергаменту. Веома је ријетко и веома значајно, можда најзначајнији ћирилични рукописни спис, сачуван уопште", наводи протојереј ставрофор Дарко Пејић.
Ту ће касније бити и епископско седиште Хумске епархије Српске православне цркве, а јеванђеље, одавде, прећи чак око 15.000 километара делећи судбину српског народа.
Мирослављева задужбина била је место око кога је пре 800 година почело да се развија насеље, данашње Бијело Поље. А Јеванђеље, за овај храм рађено, спасавано је током векова и чувано као изузетна драгоценост.
На Хиландару је било у богослужбеној употреби до средине 19. века, а потом га је у манастирској библиотеци, пронашао и схватио о каквој се вредности ради, Порфирије Успенски, који је и однео 166. лист овог јеванђеља у Кијев, па у Санкт Петербург.
Мирослављево јеванђеље је поклоњено краљу Александру Обреновићу, и тако стигло у Београд. У мајском преврату 1903. му се губи траг, али га Доброслав Ружић, краљев библиотекар, случајно проналази 1915. и шаље са драгоценостима у Грчку.
"У Првом светском рату, српска војска је као једну од ретких, светиња својих, са собом понела Мирослављево јеванђеље. И прво што је унето у ослобођене српске крајеве било је опет, Мирослављево јеванђеље", објашњава Пејић.
И током Другог светског рата, чудом је спасено, када је, у бомбардовању изгорела народна библиотека. Скривано у манастиру Рача на обали Дрине и тајно, кроз окупирану Србију, враћено у Београд 1943. где се и данас чува, као наш најстарији и најзнаменитији рукопис.
Мирослављево јеванђеље је Унеско, пре петнаест година, уврстио у своју библиотеку "Памћење света", међу највреднија добра људске цивилизације.
Извор: РТС
