Od kada saznamo prvi put za Južni i Severni pol opšte je shvatanje da su to delovi sveta u kojima klima nije baš gostoljubiva za živi svet. I to je tačno. Iako postoje neke vrste životinja koje Antarktik zovu domom, postoje dobri razlozi zašto se ljudi i većina drugog živog sveta drže podalje od ledenog kontinenta.
Nije se oduvek radilo o hladnim pustošima, međutim. U davnoj prošlosti naše planete, uslovi za život bili su veoma drugačiji u odnosu na današnje.
Sredinom krede, pre oko 90 miliona godina, gusta koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi dovela je do viših globalnih temperatura, topeći polarne kape i podižući nivo mora i do 170 metara u odnosu na današnji.
Kako je Južni pol izgledao u takvom svetu. Naučnici mogu da nam odgovore na to pitanje.
Pre tri godine ekspedicija na brodu „Polarstern“ u Amundsenovom moru izvela je bušenja tla ispod morskog dna oko 900 kilometara od Južnog pola.
Uzorke koje su izvadili, posebno na dubini od 30 metara, drastično su u suprotnosti sa sastavom sedimenta bliže površini.
„Tokom prvobitne procene na brodu, neobična boja sloja izvađenog sedimenta odmah nam je upala u oči. Prve analize upućivale su da smo na dubini od 27 do 30 metara ispod okeanskog dna otkrili sloj koji je formiran na kopnu, a ne u okeanu“, kaže geolog Johan Klages sa Instituta „Alfred Vegener" u Nemačkoj.
Fascinantno otkriće
Do tada niko nikada nije iz perioda krede izvadio uzorak sedimenta iz zemlje na toliko geografski južno na Zemlji. Međutim, ono što su detaljnijom rentgenskom kompjuterizovanom tomografijom otkrili ih je sve iznenadilo.
Analize su pokazale delikatnu i složenu mrežu fosilizovanih korena biljaka. Mikroskopske analize otkrile su postojanje polena i spora, što sve ukazuje na prezervirane ostatke drevne prašume koja je postojala na Južnom polu pre oko 90 miliona godina.
„Brojne vrste biljnih ostataka navode nas na zaključaj da je zapadni Antarktik tada bio gusta, močvarna šuma pod današnjim standardima umerenog pojasa, slična onim koje se mogu pronaći danas na Novom Zelandu“, kaže paleoekolog Ulridž Salcman sa Univerziteta u Nortrumbriji.
Izvor: RTS
