Алекса Шантић рођен је у Мостару, у патриархалној породици. Рано је остао без оца па је значајан период детињства провео са стрицем.
Шантић је, као дијете из трговачке породице и сам завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани.
По повратку у Мостар посветио се књижевном и друштвеном раду. Домовина му је била вјечита муза и инспирација, али није недостајало ни љубавних тема. Штавише, волио је Шантић, више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку којима је посветио неке од најљепших стихова. Ипак овај вјечити романтик највише је волио баш ону која му није била суђена, Анку Томлиновић.
Ово је Шантић написао Анки. Љубав са њом му није била дозвољена, али иза ње су остали ови и многи други безвременски стихови.
У њима се и данас многи од нас проналазе.
Треба знати и то да је дефинитивно Алекса Шантић многима симбол Мостара. Остао је у том граду и ту написао неке од најљепших стихова о граду на Неретви.
Родољубље, патријахалност, вјера били су његова највећа инспирација. Инспирисан својим градом и домовином, великим љубавима, али помало и њемачким књижевним романтичарима у његовим пјесмама свако може наћи нешто за себе.
Да је поезија Шантића безвременска, и да се у његовим стиховима може пронаћи свако, говори и чињеница да су његове пјесме препјевали многи домаћи музичари попут Драгана Стојнића или Јадранке Стојаковић.
Извор: rtrs.tv
