Не подржавамо приједлог да се на подручју Спомен-парк Враца, који припада Репубици Српској гради Завичајни музеј Срба из Сарајева (Музеј) и Спомен обиљежје српским цивилним жртвама ратова из прошлог вијека (Споменик). Није нам познато да је негдје у свијету неко на дијелу постојећег Споменичког комплекса узео дио земљишта и на њему изградио нови Споменик или Музеј. Уважавамо и залажемо се за то да ми Срби у Источном Сарајеву, Републици Српској, аутомно и самостално одлучујемо о томе гдје ћемо градити своје споменике и музеје, без уплитања било кога из Федерације БиХ, или међународне заједнице. Очито је да је јавно мнење из Федерације БиХ против тога да се на подручју Спомен-парка Враца гради Музеј или Споменик, са доста објективних аргумената, које треба уважавати.
Приједлог да се Музеј и Споменик града на подручју Спомен-парка Враца неки новинари, политичари, интелектуалци и огроман број грађана из Федереације БиХ искористили су да данима на друштвеним мрежама пласирају у јавно мнење много увредљивог садржаја, лажи, предрасуда и стереотипа о Србима уопште, о нашој култури и традицији, нашим жртвама. Језик мржње од стране Бошњака овом приликом јавно осуђујемо!
Већина представника међународне заједнице у Сарајеву није подржала приједлог да се Споменик и Музеј граде на подручју Спомен-парка Враца. Предлагач мисли да ће, а ми смо сигурни да неће, представници међународне заједнице прекидати своје путовање, у скијашкој опреми, да би на Врацама посјетили Споменик или Музеј. Музеј и Споменик требају имати такав садржај који ће бити из више разлога репрезентативан да би се Срби представили у најбољем свијетлу представницима међународне заједнице у Сарајеву. Посебно је значајно да Музеј и Споменик посјећују амбасадори, аташеи за културу и безбједност који раде у амбасадама. Они ће бити наши амбасадори који ће предложити, сугерисати научницима, политичарима, историчарима и другим истраживачима, новинарима, младима и туристима из своје државе да обиђу Споменик и Музеј, чији садржај ће утицати да се у свијету мијења наметнута неистинита слика о нама као агресорима и дивљем, злом и прљавом народу.
Спомен обиљежје српским цивилним жртвама ратова из прошлог вијека градимо да својим садржајем допринесе миру, истини и правди за Србе, градимо да од других народа заслужимо добијање признања и поштовање наших жртава. Срби цивили који су убијени у прошлом вијеку у три рата, нису само губитак за Србе то је и губитак за Град Сарајево. Завичајни музеј Срба из Сарајева својим садржајем треба да свједочи и покаже све оно што су Срби из Сарајева створили, уградили и оставили у овом граду у свим областима друштвеног живота у протеклих неколико вијекова.
Завичајни музеј Срба из Сарајева треба бити мјесто, радионица и родионица идеја и активности које ће спријечити систематски и организовано негирање и уништавање свих трагова српског постојања на простору Града Сарајева. Пракса негирања, уништавања и присвајања наших цивилизацијских, културних и вјерских трагова на подручјима бивше Југославије гдје смо вјековима живјели довољна је опомена.
Због тога Срби Града Источно Сарајево и Сарајева имају људску и националну обавезу да користећи научну методологију, стваралачки раде на проналажењу, конзервирању, чувању и адекватној презентацији историјских документа и других артефаката у Музеју који ће говорити о нашем вишевјековном присуству на подручју Града Сарајева.
Свједоци смо да се на територији Града Сарајева/Кантона Сарајево већ дужи период уништавају и крње материјални и духовни докази нашег вишевјековног присуства у овом граду/канотну. На примјер: бришу се називи улица које су носили имена појединца и догађаја из српске историје, и уништавају се вјерски, културни и цивилизацијски трагови српског народа. Због општепознатих друштвених околности које су Србима наметнуте у прошлом, а и овом вијеку, под разним образложењима, већином без правих аргумента, историја српског народа, а посебно историја страдања Срба у ратовима, а и у миру у посљедња два вијека није довољно освјетљена нити документована.
Трагични егзодус Срба из Сарајева, или „реинтеграција Сарајева“, почетком 1996. године, заслужује централно мјесту у Музеју. Музеј својим садржајем, документима са аргументима треба и може да покаже свим посјетиоцима праве узроке и разлоге грађанског рата на територији Града Сарајева, 1992-1996.године. Да покаже да су паравојне формације „Републике Босне и Херцеговине“, формиране под окриљем СДА, 1991. и 1992. године, углавном састављене од Бошњака, планирале и одлучиле да успоставе контролу над Сарајевом, ако треба ратом и насиљем како су и најављивале њихове вође.
Када је Србима постало јасно, да се другим средствима не може очувати мир, на основу етничких права (150 до 180 хиљада Срба који тада живе у Граду Сарајеву), одлучили су да желе и они партиципирати у контроли Сарајева, што је временом ескалирало у грађански рат. Лаж је да су ови догађаји у Сарајеву дио стварања „Велике Србије“, и да су зато Срби опколили Сарајево. Истина је да су Срби одлучили да бране своје етничке територије које јој по етничкој правди припадају, па су у прољеће 1992. године војнички стали на оне и онакве етничке границе, како су их у том тренутку видјели.
На основу та два супростављена права дошло је до сукоба у граду и до подјеле, а не до опсаде Сарајева. Свјетско јавно мнијење и међународна заједница су то право да живе у етничким границама признале искључиво Муслиманима/Бошњацима под еуфеминизмом недјељивости БиХ, иако је тада и малом дјетету било јасно да се без подјеле Босне и Херцеговине, макар на кантоне или ентитете по етничким границама, мир не може одржати. За тај неправедни свијет Срби су били узурпатори, реметилачки фактор, агресор на туђе и по дефиницији злочинци. У тој матрици су смишљене и одашиљане све лажи о Сарајеву од 1992. године до данас.
Пред свима нама је света национална и људска дужност и обавеза да свакодневно на све начине документујемо и јавно демантујемо све те лажи, стереотипе и предрасуде о Србима и побијемо аргументима те лажи и и да свакодневно радимо на едукацији нашег народа, а и других народа, о нашој историји и нашем страдању, губицима најквалитенијих људских потенцијала у ратовима током прошлог стољећа.
Зато Споменик и Музеј требају бити мјесто за напајање позитивним идејама, осјећања и инспирација генерацијама младих да развијају и чувају наш српски идентитет у овим тешким временима, кад се са свих страна на њега јуриша да се он разбије и уништи. Залажемо се да се Музеј и Споменик граде на мјесту које је репрезентативно, доступно становницима Града Источно Сарајево, а и гостима који долазе или пролазе кроз наш град.
Сматрамо да су за то најпогоднији простори на Вељинама око или у близини православне Цркве Светог Василија Острошког и Спомен капеле погинулим српским борцима у одбрамбено-ослободилачком рату. Предлажемо да се наши приједлози о мјесту и садржају Музеја и Споменика размотре и о њима дају свој став грађани Града Источно Сарајево, политичке партије, невладине организације, интелектуаци, Скупштина Града Источно Сарајево и градоначелник Града Источног Сарајева, и да се послије обављене јавне расправе на надлежном мјесту донесе коначна одлука о називу и садржају Завичајног музеја Срба из Сарајева и Спомен обиљежја српским цивилним жртвама ратова из прошлог вијека.
