О Боже, помислио сам, да ли се и на ту безгрешну дечицу односе Инцкове речи о „колективној одговорности” једног народа или Изетбеговићеве о „лошем народу”? И чиме се та деца уопште могу довести у било какву колективну везу са хашким грешницима, који су осуђени за своје грехе. Уосталом, о каквом „уклањању колективне одговорности српског народа” Инцко говори у свом ултиматуму, када таква одговорност уопште и не постоји.
Замислите само како би реаговао свет после Другог светског рата да су сви Аустријанци и Немци били проглашени колективно одговорним за злодела Хитлера, иначе рођеног у земљи у којој је светлост дана 1949. угледао и Инцко. Или замислите да туторство над лепом Инцковом земљом због греха нациста траје све до данас. Срећом, Аустрија се туторства четири велике силе ослободила још 15. маја 1955, благодарећи Државном уговору, док туторство високих представника и страних судија у БиХ, траје, ево, већ две и по деценије после рата.
Алпска република је продисала пуним плућима тек када је постала истински слободна, што ће се десити и са БиХ тек када оду протектори и стране судије. Уосталом, како нека држава уопште може бити кандидат за пријем у Европску унију са протектором и троје странаца међу врховним делиоцима правде.
Као искусни дипломата Инцко би ваљда требало да зна да нема колективне одговорности и да нико не може одговарати за туђе грехе. Било би лепо да прочита међународне конвенције, али и пресуде хашког трибунала, а посебно шта је писао познати немачки филозоф Карл Јасперс о судбини немачког народа после Другог светског рата. Јер да се „вечити колективни грех” приписивао Аустријанцима и Немцима, ниједан аустријски ни немачки држављанин не би могао ни помислити да буде још и високи представник у БиХ.
У једном од ранијих текстова у рубрици „Међу нама” поменули смо бројне Инцкове грехе као протектора. Међу највећим је, свакако, што својевремено у Доњој Градини није присуствовао обележавању 75. годишњице страдања у јасеновачком комплексу смрти НДХ. Јер Јасеновац је био „балкански Аушвиц” у коме су Срби, Јевреји и Роми готово истребљени са појединих подручја. Посебно Срби са Козаре, дакле, припадници оног истог народа коме се приписује ововремена „колективна одговорност”. А за то истребљење и те како је био „заслужан” и Аустријанац Курт Валдхајм, Хитлеров идолопоклоник и обавештајац ратног злочинца Александера Лера. Нажалост, поред Хитлера и усташког поглавника Павелића, Валдхајма је одликовао и Тито (1968).
Нешто се не сећам да је иједна бечка дипломатска гарнитура, а некима је припадао и Инцко, икада покренула питање одузимања или поништења знамења том окорелом хитлеровцу. А бар Беч има дугу дипломатску традицију, где је Марија Терезија још 1754. отворила Оријенталну дипломатску академију.
На крају, надам се да ће се Инцко и Изетбеговић извинити бар дечици народа којег су анатемисали или ће убудуће давати прецизније ултиматуме и изјаве како се не би могли двосмислено тумачити. Треба јасно разграничити појединачни грех од његовог приписивања колективитету, а посебно целом народу. У сваком случају, Инцкова изјава зазвучала је крајње увредљиво. Јер „колективна одговорност”, коју помиње, каквог ли проклетства, може се односити и на мала безгрешна бића, попут Давида, Елене, Милице, Вука, Виктора, Анђеле… Као што су била невина и сва дечица, која су, нажалост, страдала у минулом рату и њихова смрт се никада не може преболети.
Слободан Стајић,
публициста,
Сарајево
Извор: politika.rs
