Многи књижевници га сматрају најзначајнијим романичарским пјесником, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића.
Пјесме је писао на чистом народном језику у духу модерног европског романтизма. Године 1836. уписао је Гимназију у Сремским Карловцима, гдје је завршио шест разреда латинске школе.
Седми и осми разред Гимназије завршио је у Темишвару, а двије године послије уписао је студије права у Бечу.
У то вријеме оболијева од туберкулозе.
Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, како би нашао лијек за ову болест, од које су преминули многи чланови његове фамилије.
У Бечу се дружио са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем па је идеја да своја дјела ствара на народном језику добила велику подршку.
Прву збирку пјесама објавио је 1847. године.
Био је први пјесник који је писао на чистом народом језику и то у духу романтизма модерне Европе.
Његове пјесме су биле пуне љубави, младости, ведрине и жудње за животом, родољубља и виталности.
Године 1851. изашла је његова друга збирка пјесама, која је након радосног романичног тона, попримила извјесну дозу елегије. Интензивно се дружио са породицом Вука Стефановића Караџића.
На једном од тих дружења упознао је Вукову ћерку Вилхемину Мину Караџић.
Мина је била веома образована и талентована дјевојка.
Говорила је српски и њемачки језик, преводила књижевна дјела…
Том приликом родило се пријатељство између Вукове ћерке и младог пјесника које је трајало све до његове смрти.
Поједини историчари тврде да је Бранко био заљубљен у Мину, те да га је та љубав инспирисала да јој напише пјесму "Певам дању, певам ноћу", која је постала једна од Бранкових заштитних књижевних знакова.
Бранко Радичевић је преминуо 1. јула 1853. године у бечкој болници, а у моменту његове смрти његовала га је Ана Краус, супруга Вука Караџића. Сахрањен је првобитно у Бечу.
Међутим, Бранкова жеља била је почива на Стражилову, а након неколико неуспјелих покушаја Српска омладина му је 1883. године испунила ту жељу.
На тридесету годишњицу смрти пјесника његови посмртни остаци су премјештени на Стражилово.
Извор: срна
