Јуче је у Бањој Луци у просторијама Омладинског савјета (Дом Омладине) одржана једнодневна презентација Медија Центра из Сарајева о грађанском новинарству, тачније о коришћењу интернета и нових технологија за промјене у локалној заједници.
Теме и расправе о томе како ‘обични’ грађани могу користити локалне форуме, веб портале, блогове, ‘Ју Тјуб’, ‘Фејсбук’, ‘Твитер’ и локалне медије за квалитетније информисање и рјешавање проблема локалне заједнице, водила је Невена Ршумовић, тренерица и новинарака са дугогодишњим искуством, уредница регионалног веб портала ‘Нет Новинар’ те предавачица на Факултету за медије и комуникацију Универзитета Сингидунум у Београду.
Презентација је била отворена за представнике медија, невладиног сектора и локалне управе, као својеврсног ‘троугла цивилног друштва’.
Учествовали су: Милош Благојевић (Студентски парламент), Амра Авазагић (Отворено друштво БиХ), Маријана Шарчевић (Српска новинска агенција – СРНА), Ђорђе Вујатовић (РТРС), Елвир Падаловић и Драшко Ајдер (БУКА), Владимир Кезић (ИТ стручњак) и Жељко Свитлица (Фронтал.рс).
Од локалне власти, као инстанце на коју би грађанско новинарство требало бити најчешће усмјерено, очекивано или не, није се појавио нико.
Да ли знамо како да искористимо могућности које нам пружа идеја грађанског новинарства за наш рад и напредак наше локалне заједнице? Које су препреке, које су предности грађанског новинарства у БиХ? Како искористити грађанско новинарство за утицање на локалне власти? Ово су била нека од питања која су требала послужити као смјернице, са нагласком да ће се највише пажње посветити интернету или ‘Новим медијима’ као каналима дјеловања грађанског новинарства.
У размјену идеја и ставова се кренуло већ при формулисању појма ‘грађанског новинарства’, што је довело до терминолошких расправа и о новинарству самом. Покушало се, наиме, разграничити и дефинисати да ли нешто можемо назвати новинарством ако је плод уратка некога ко није новинар и који су критеријуми да тако нешто урадимо.
Презентовани су канали и технике грађанског новинарства и сродних садржаја које стварају корисници. Од блогова до ‘твитера’, наведени су позитивни примјери и ситуације у којима су поменути канали кориштени од стране ‘грађана’ ради информисања или достављања информација другим медијима који их даље дистрибуишу.
Расправа се неминовно дотакла и традиционалних медија и примјера грађанског новинарстава и доприноса у тој сфери.
У завршној фази скупа, која је замишљена као радионица остављено је више простора за размјену искустава учесника. Разговарало се највише о условима, препрекама и приликама за развој грађанског новинарства у локалним заједницама, а у овом случају ту улогу је играла Бања Лука.
На крају, сви учесници су се сложили да је у овом граду тешко пронаћи и навести медиј или виртуелну платформу у којој се креирани садржај може назвати локалним грађанским новинарством, те издвојили два преовлађујућа проблема која доприносе томе, а то су: немасовност коришћења и познавања интернета т.ј доминација телевизије и традиционалних медија и раширена летаргична свијест о немогућности да се у смјеру комуникације између грађана и институција ‘дјелује одоздо’ , тачније да људи престну бити само пасивна прималачка публика.
