Најумјетничкији амерички редитељ, који се докопао каквог-таквог мејнстрима. Уколико га претпостављате Кјубрику, са вама нешто није у реду. У планетарној сте мањини, и испадате из циљне групе Ђорђа Балашевића. Зато му дјела нијесу политички коректна, али се памте као ваљана.
Начелно и крајње фундаментално, можемо их сврстати у двије групе. Типичне, који се баве аудиовизуелним записом диктата подсвјести (Глава за брисање, Плави сомот, Твин Пикс, Изгубљени аутопут, Булевар звијезда, Дивљи у срцу). Те оне (Човјек слон, Дина, Прича о Стрејту) који се од ове скупине разликују. Углавном широм публиком, и сварљивијом причом.
Пошто седмица нема девет дана, обрадићемо само један из друге групе. Топао и човјечански. Једини који родитељи не само да би могли, него и требали погледати са дјецом. Издваја се из Линчевог опуса. Нема ничег слузавог, мучног или бизарног.
Лајл Стрејт нуди досадну причу о старости, и њеном окашњело-трезвеном погледу на живот: Најтеже у старости, је сјећање на младост. Општепознате фразе ђедова, умотане у изванредну фотографију, сценарио, и приповједни поступак.
(Сценарио: Џон Роуч, Мери Свини; Улоге: Доналд Вајгерт, Ричард Фарнсворт, Сиси Спејсек)
