Vjerujem da vam je prilikom čitanja samog naslova ovog bloga kroz glavu prošlo bezbroj situacija u kojima ste svjedočili baš takvom scenariju. Nažalost, ova osobina domaćih privrednika i preduzetnika je toliko učestala da bi se u njihovim biografijama mogla podvesti pod „default“. A u čemu je zapravo problem?
Problem je u nepovjerenju, sopstvenom egu i nepoznavanju materije. Ne znam zašto, ali činjenica je da ljudi s ovih prostora mogu svašta da prevaziđu, ali da priznaju da nešto ne znaju i da još za to traže savjet od nekoga ko se u tu materiju bolje razumije i takvu vrstu usluge adekvatno plate, to ne, nikako! Na ovim prostorima svi sve znaju (ovo je naročito karkateristično za vlasnike „kojekakvih“ biznisa, bilo da se radi o pijačnoj tezgi ili nekom „krupnijem“ biznisu) i to obično svako uvijek bolje zna i bolje se razumije u onu oblast koja u njegovom/njenom obrazovanju (kakvo god bilo) nije bila primarna.
Tako imamo situacije da ekonomisti sastavljaju ugovore i tumače zakone, pravnici se bave analizama ekonomskog stanja, arhitekte, građevinci i doktori se bave politikom i sl, a niko ne radi ono za šta je školovan. Direktna posljedica ovakvog ponašanja, posebno vlasnika kompanija, je bezbroj privrednih subjekata u stečaju, privrednih subjekata sa blokiranim računima, privrednih subjekata bez bilo kakve perspektive i privrednih subjekata koji „životare“ bez vizije i ideje.
Ovakvim privrednim subjektima i njihovim vlasnicima je uvijek neko drugi kriv za sopstveni neuspjeh. Taj neko drugi je često država zato što je propisala, kako oni vole da kažu, bezbroj fiskalnih i parafiskalnih nameta (iako ih većina i ne zna šta znače ova dva pojma), banka koja „nema razumijevanja“ što oni kasne s servisiranjem svojih obaveza i neproduktivni radnici obzirom da im nikako „nije jasno“ kako to radnik nije stimulisan da radi za 300,00 KM mjesečno, kada je prosječna potrošačka korpa u Republici Srpskoj više od 1.500,00 KM?!
Velikom broju ovdašnjih preduzetnika nije nemoralno kupiti feleričnu robu u inostranstvu i prodavati je na tržištu Bosne i Hercegovine po cijeni koja je i 15-20 puta veća od nabavne, ali je nemoralno kada oni treba da angažuju eksperta za određenu vrstu usluge i pri tom ga moraju adekvatno platiti.
Oni čak idu i korak dalje na način da sami određuju koliko košta usluga stručnjaka koja im je neophodna i to tek kada se na „jedvite jade“ odluče na takav korak. A dodamo li ovome da se za ovakav korak odluče tek kad dospiju u probleme koje je gotovo nemoguće prevazići, paradoks postaje još veći. Zamislite da uđete u neku od prodavnica npr. sportske opreme u Bosni i Hercegovini i kažete prodavcu: „Znate ja imam samo 20 KM, a želio bih da kupim ovaj artikal od 200,00 KM?“
Najveća odgovornost, za ovakvo stanje leži na vodećem menadžmentu, odnosno vlasnicima/upravljačima ovdašnjih kompanija. Da bi se sadašnje stanje ispravilo potrebna je, prije svega, svijest i priznavanje onoga što se događa u kompaniji i okruženju. Proces negiranja treba prepoznati, priznati, procijeniti i promijeniti. Ne kaže bez razloga menadžerski ekspert Jim Collins da lider mora s jedne strane, da gleda u ogledalo a ne kroz prozor, kad se ne ostvaruju zacrtani ciljevi, te da snosi posljedice za loše rezultate, ne krivi druge ljude, eksterne faktore ili lošu sreću.
S druge strane, kad se ostvaruju zacrtani ciljevi, lider mora da gleda kroz prozor a ne u ogledalo, tj. da gledajući kroz prozor alocira uspjeh kompanije,kao direktnu posljedicu dobre organizacije i predanosti zaposlenih, eksternih faktora i dobre sreće. Na ovim prostorima, za sada, je obrnuta slika, kao uostalom na svim poljima. Na nama je da pokušamo promijeniti ovakve trendove.
Do sljedećeg bloga, razmišljajte o navedenom!!
(autroski tekst preuzeli sa www.consultin.ba)
