Poznajem dosta uvaženih srpskih patriota. Mnogi od njih su doživjeli izvjesno intelektualno vozdignuće za vrijeme one kampanje SNSD-a pod sloganom „Moja kuća“. Vaistinu, uz metaforičke stihove velikog mislioca Marinka Rokvića čovjek i nema previše izbora nego da se usavršava u svakom smislu, pa i patriotskom. Sve te patriote Rokvićevskog kova imaju jednu zajedničku, veoma interesantnu karakteristiku.
Ta karakteristika ogleda se u sljedećem: iako su im puna usta priče o „mojoj kući“ i modra patriotska prsa od lupanja kojim se, kanda, ponajbolje rješavaju osnovni narodni problemi, moderne srpske patriote najviše vole da pričaju o Federaciji, Sarajevu, Bošnjacima. Potom i o strancima. Ali, Sarajevo je tema broj jedan. O kojem god problemu da se priča, ma i kad se ne priča o problemima nego o nekim opštim temama-srpski rokvićevac će, prije ili poslije, potegnuti pitanje Sarajeva. Kao da ga je Momo Krajišnik pravio, lično.
Lično, nemam problem niti sa Sarajevom niti sa Bošnjacima. Opet, ne pričam često o te dvije kategorije koje u „mojoj kući“ otprilike imaju već onaj mračno-legendarni prizvuk sauronske tmine iz Tolkinovih davnina, jer me, da budem potpuno iskren, uglavnom i ne zanima previše Sarajevo. Koliki god da sam, izgleda, podstanar u njihovoj kući-opet me ta brvnara više zanima nego pomenuti grad. Sarajevom neka se bave oni koji tamo žive, šta to mene briga. Ali, kad su rokvićevci u pitanju-jok. Samo Sarajevo.
Da je živ pokojni doktor Jovan Rašković on bi rokvićevcima saopštio preciznu dijagnozu. Provincijalni skorojevići i nesupstancijalni i nedovršeni umovi čija je svrha života da se uvlače vlastima i da za sve svoje neuspjehe i frustracije okrivljuju neki metropolski Stambol. Bio taj u Sarajevu, Beogradu, Istanbulu ili Njujorku, sasvim nebitno. Budući da su decenijama bili ništa više no provincijalci, da su im mentalitet i kultura takođe provincijalni-oni su sposobni jedino za olajavanje nekog centra frustracije, što im je danas očigledno upravo Sarajevo.
Pazite, sve je očigledno, logika je neumoljiva: ako rokvićevci kažu da je BiH na samrti, da je održavaju jedino stranci, da je Federacija u kolapsu, da je Sarajevo žrtva zatvorenih ekstremističkih lobija-pa zašto se mi njima uopšte bavimo? Zašto je Sarajevo onda uopšte tema? Imamo Republiku Srpsku, imamo Banjaluku. Pričajmo o nama, o tome šta mi radimo, kakvi su naši projekti, odgovori i rješenja. Kako je moguće da istovremeno tvrdimo da smo napredniji od federalne konkurencije a da nam Sarajevo, opet, pravi sve te probleme? Nešto tu, jednostavno, ne štima.
Stoga mi se gade sve političke priče koje kao centralnu temu uzimaju upravo Sarajevo. Ne pristajem da sam toliko nesposoban i neoriginalan da mi sve zavisi od tog grada. Ja nisam odatle. Svoje neuspjehe ne vežem niti za to mjesto, niti za ljude u njemu niti za bilo koga van samoga sebe.
Ne bi rokvićevcima bilo loše da posjete malo psihologa. Treba to njima, ne može se drugačije rvati sa posljedicama kolektivne psihoze, pogotovo ukoliko je ista vršena u uslovima šatorskog kulturnog ambijenta. Tad čovjek često, kad izađe, promaši svoju kuću. Pa uleti u nečiju tuđu.
