Da li vam ovo zvuči poznato…
Pakujete se. Idete sa djecom i mužem…do grada…ili do prijatelja, može i u park.
Vi:
Pakujete manje dijete: pelene, maramice, krema, bodić, hlačice, čarapice i duks u slučaju da nešto ukaki ili upiški. Tu je još i tanja dekica ako ugrije, a ima i deblja jer je varljivo ovo proljeće. Kapica. Siperka, 3 komada. Mnogo slini izgleda da će zubići. Platnena pelena i prostirka ako bude bilo potrebno presvlačenje na terenu. Kašica i siperak za hranjenje. Kašikica. Igračkica. Duda. Kutija za dudu. Gdje je kutija? Aha. U igračkama starijeg djeteta. Kopate po igračkama izbjegavajući minsko polje u sobi starijeg djeteta.
On:
Igra se sa starijim djetetom. Prave toranj od lego kockica. Divni su.
– Presvuci mu trenurku i majicu. Sav je isflekan. Mi smo spremne za 10 minuta.
– Ma dobro je ovo na njemu. Je li tako? (diže ruku da mu nabaci pet)
-DA! (nabaci mu pet i igra ide dalje u stilu najn eleven, kula se gradi da se bi se srušila uz prasak).
– Ma presvuci ga. To ti je minut.
– Čuo si mamu. (zvuk neodobravanja)
Razvoj situacije
Beba se u međuvremenu ukakila. Skidate sve svježe obučeno i odlazite u kupatilo na brzinsko pranje guze. Perete guzu, brišete, stavljate pelenu, pokušavate joj obući štramplice i hlače dok se beba izvija i vrti jer sluša dreku iz druge sobe. To sve ide poprilično sporo.
– Sad ćemo sve da sjusimo! Iiiiiiiuuuuu! (najn eleven, kao što rekoh)
– Oblačite se! Zakasnićemo! (derete se Vi ili ja naprimjer)
– Dž! Dž! Dž! (kula pada, dok zmaj ili neki projektil leti iznad)
– Šta da mu obučem!!?
– Rekla sam ti – drugu trenerku i bilo koju majicu! (dovikujete Vi ili evo, ja, potpuno mokra od cijele borbe)
I onda TILT, gospodin Otac dolazi do Vas i govori da ne zna koju majicu da mu obuče. Dajete mu bebu da pripazi a Vi, ja, kao da je bitno, odlazite da nađete perfect match koji se najčešće sastoji od nekog jednobojnog donjeg dijela trenerke i već neke majice sa autom ili dinosaurusom.
– Evo ti! Ovo mu obuci. Jesi mu spakovao stvari?
– Koje stvari?
– Pa reze…ajd’ ja ću. Samo ga više obuci.
Uzimate poluobučenu bebu koja malo gleda mamu, malo tatu. Držite bebu i jednom rukom trpate još jedne hlače, majicu, čarape, gaće, potkošulju i eventualno papuče ako idete u goste ili još jedne patike ako ćete u park. Kiša je ovih dana bila.
Iz druge sobe se čuje nešto kao pokušaj oblačenja. Trka, galama i deranje.
– Ocu da me mamaaaa obuceeeee!
– Neće mama, ja ću!
– Neeeeecuuuu! Ocu mamuu!
Vi, a može i ja, već poluluda od svega upadate i govorite:
– Ajd ja ću. Ti dovrši oblačenje bebe.
– Kako da dovršim?
– Pa imaš tamo na krevetu. Hlačice i čarapice još. Nemoj zaboraviti kapu i papice.
– Ih, ‘oćeš muzičku?
Sječete ga pogledom. A bogami i ja.
Oboje djece spremno, On je rođen spreman isto u trenerci i majici još samo i Vi da navučete nešto za sebe da baš ne smrdite na kuhinju. Navučete već nešto u roku pet minuta, istrčavate iz kuće jer mislite da još neko ili nešto čeka na Vas a onda on kaže:
A jes’ naporno ovo pakovanje.
Preuzeto sa: Karadara.net
