Анимација је добра. Уз причу о породици, своди се и под заједнички мотив цртића о праисторији: Крдо иде у мукотрпну потрагу за зеленилом гњездилишта.
Почетак занимљив, јер дуго нема дијалога. Те сцене из доба гигантских рептила, могле би се комотно углавити у образовни програм. Да није трепетавих окица и бебастих звукова, које испушта радознало диносаурче.
Одати велико признање психолошкој САД-прорачунатости. Она овдје чак допушта, да предатор тираносауруског облика, ухвати и поједе нешто што има обрисе тицераптоса. Касније се поред приличног броја анонимних и мање анонимних смрти, није десило да ико добар и безгрешан буде убијен. Још мање да нама познат буде поједен. Чак и мимо камера.
Мало диносаурче одрасте на острву, гдје безбрижно живе мајмуни(?). Вјероватно не би оставио потомство, да их не задеси метеорска киша. Отпливају ка обали (ајкуле штрајкују), и тамо се придруже крду. Он упада у сукоб са вођом крда, и у романсу са његовом сестром.
Ово није образовно, него подјармљивачко психологисање. Јер и ми, као врста, спадамо у месождере. Дјеци то, кад тад, мора постати јасно.
(Редитељи: Ерик Леигтон, Ралф Зондаг; Гласови: Д. Б. Свини, Алфре Вудард, Оси Дејвис)
