Као лик се први пут појављује у Пратовом епу Балада о сланоме мору (Una balatta del mare salto), а прва самостална епизода Корта Малтеза појавила се 1970. у варијанти Тајна Тристана Бантама, од када почиње лагано градити своју сопствену историју независно од самога аутора увлачећи се са својим пустоловинама свима под кожу.
Пише: Гордана Ристић
У реконструкцији једног од најинспиративнијих стрип јунака који има милионе обожаваоца, због којег су радили докторске дисертације,(највише у Француској њих око 50) постајали признати пратолози, писали пјесме, изучавали и препричавали његове многобројне авантуре, настојећи причу о Корту пренијети у духове будућег времена, као индивидуално мишљење неког ко је подједнако фасциниран са истом мисијом настао је и овај текст.
Може се рећи да као инспирација није изостаони код неких наших књижевника па и музичара.
Кроз сањарење отворених очију, он је превазишао границе постојећег и непостојећег и навео самог аутора на дилему – ко је ту у ствари реалан ?
Хуго Прат је једном рекао ; ” Он живи, ја уосталом не знам сањам ли ја њега или је обрнуто? “
Догматично приказан у подјељеним мишљењима представља анимирану форму морнара из филма His Majesty O'Keef (Његово величанство О ‘Киф) – којег глуми покојни Барт Ланкестер 1957. године.
Његов лик није лаицизиран, није упрошћен до те мјере да му је циљ постојања борити се за превртљиви идеал правде, хиперболично приказујући храброст као карактерну особину.
Он жели пружити сваком читаоцу могућност идентификације, и притом му показати да се не ограничава на стандардизоване мјере успјеха једног резигнираног просјечног човјека, што казује реченица да је сам себи уцртао дужу линију живота на длану када је увидио да је исувише кратка.
Тако нешто би тешко било постићи, читајући стрипове или са друге стране гледајући њихове екранизације у којима хероји попут натурализованог криптонца Супермена, моновалентног Бетмена, или њиховог сурогата Спајдермана, надувани од мишића као да су појели диго квасац за тијесто представљају неког Ничевог натчовјека.
Њихова појава може да изазове усхићење само код изразито мале дјеце која чезну за идолима.
Корто за разлику од њих представља оличење Марка Пола, Кристофера Колумба, обичног човјека којега не држи мјесто, који непрестално чује глас даљине и слиједи га као ехо своје несталне природе док из његовог погледа непрестално вири меланхолија као невјешт кроки неиспуњеног духа.
Неуморни ходочасник и илузониста , немирна, несхватљива духа упловио је сасвим ненамјерно у мисао свих оних који су жељели да изађу из свих менталних зидина и затвора, да би кроз Кортове кораке прошли све револуције, ратове, борбе за независност, култове и масонство газећи по свим земљама на глобусу, као сапутици блудног, интригантног Руса, брадатог и носатог садисту, Распућина. Распућин претставља тамну страну Корта.
Управо је он тај који представља контра – тег цијелог стрипа његову апсурдност и несхваћеност, до које долази када се запитамо шта у тој причи ради овај изопачени лик којег само Корто у ствари може да трпи.
Искрени космополита који глорификује слободу, Корто Малтезе је неко на кога се позивају инфериорни, угњетавани, омаложавани они који желе да наметну императив слободе по сваку цијену.
Неовисан од прилика у којима се налази он константно трага за феноменом истинског спокоја , мјестом, гдје ће изаћи из своје љуштуре апсолутне флегме и пронаћи себе.
