Отвара многа питања везана за мушко пријатељство, и женску моралност. Сценарио лијепо замишљен, уз упадице са пророчанским и хроничарским садржајем. Декламоване су сигурним приповједачевим гласом, што филму додаје на веселости.
Клинци су заиста направљени да буду клинци. И приче, и понашање, и вријеме, и мјесто. Ипак, инсистирање на мексичкој полицији уз пут, те владајућој партији која је губи изборе након 71. годину; мирише на тамошње активисте и НВО донације. Што, срећом, није засјенило главну поруку.
Једно од дјела које само постављају питања, а никако не дају одговоре.
Младу жену два балавца позивају на излет, до невиђено лијепе плаже. Невјероватно, она пристаје; а они ни не знају да ли то мјесто постоји.
Путем, она спава с обојицом. Што изазива мужјачки ривалитет, који се у пијаној ноћи пред полазак кући, претвара у тројни секс. Са мушко-мушким љубљењем. На крају филма, дознајемо да је она боловала од рака; и да је по њиховом одласку умрла у локалној болници. Није хтјела да ико зна. Њих два се, послије расплетног сусрета, више никада нијесу срели.
Обавиће много већи утисак на вас, него што може стати овдје.
(Редитељ: Алфонсо Пуарон; Улоге: Марибел Верду, Гаел Гарсија Бернал, Диего Луна)
