Мора се жестоко борити, како не би био проглашен најглупљим остварењем у жанру. Сама прича би могла бити интересантна, али је изведба потпуно патетична.
Дјечак живи са мајком, која је опсесивни професор енглеске књижевности. И послала га у школу двије године раније. Он пише за музичке новине, а онда га (не знајући да је у питању обичан клинац), ангажује Ролинг стоун. Сад ви мало пишнете у гаће од треме. Реда ради.
Прати групу Стилвотер, на турнеји по САД. Никако не може да направи интервју са гитаристом. Одустао би и пошао кући, али фали му тај састојак. Све се врти око доживљаја рокенрол културе, односно генерације људи, који мисле да носе сличан придјев. Новинарски узор с почетка каже: рат је готов, продуценти су побиједили. Ипак, он у све то улази са страшћу. Посебну секвенцу чине групи дјевојке, његови главни сапутници и другари. Оне су помагачице, а не класичне спонзоруше. Ту су из љубави и надахнућа музиком. Тако да знате.
Филм најбоље осликава савјет продуцента, да све што могу, узму одмах. Каже: Зар мислите да ће Мик Џегер у својој 50, још изигравати рок звијезду?
(Редитељ: Камерон Кроу; Улоге: Били Крудап, Френсис Мек Дормант, Кејт Хадсон)
