Kada bih pisala uputstva na temu ženske sreće, prvo bih se bavila rečima zadovoljstvo, samopoštovanje i toplina. Tri elementa koja čine savršenu koheziju, silu privlačenja između molekula iste supstance. Ta ista supstanca često je u neskladu sa samom sobom, često luta, ne zna, nema pojma, nesposobna ili nedovoljno hrabra da rasuđuje, da zna kuda, kako i gde. Molekuli su posebna priča, bez logike i smisla, sumanuto nas raspaljuju, naše hormone, naš balans, našu tačku ključanja.
Zato, da krenem od zadovoljstva.
Svako slovo ove reči je lepo, melodično, tanano… kao neka sila koja samo čeka da joj kažeš: ajde!
Bez plana, bez interesa, uzmi zadovoljstvo. Nauči ga, primeni ga, uzmi ga na duži period i to u kontinuitetu. Važno je, jako je važno, osvestiti detalje, mrvice svakodnevice, ne dati da nam tek tako promiču… već ih zgrabiti, sa sigurnošću i odlukom da nam prosto bude dobro u životu. To nije relativna odluka, sladunjava, mlaka, ta se odluka ne topi kao šećerna vuna. To treba da bude odluka čvrsta kao stena, jasna kao dan, sjajna kao sunce, sveža kao jutarnja rosa. Imamo li goli život bez zadovoljstva u najširem smislu te reči, imaćemo utisak da smo sažvakani i u nekom trenutku prosto ispljunuti, jednim potezom jezika. Ćao, nema više! Tolike si se godine cimala, davila u nezadovoljstvu, vapila za nežnošću, sve si mogla, sve si stizala, a telo ti je vrištalo: daj vazduha! Unutrašnjost ti je odavno izgubila boju, ton, ukus i miris, sada čekaš presudu u vidu patohistološkog nalaza, pištaljku sudije i pitanje da li svira za poluvreme ili za kraj.
Samopoštovanje, kao druga karika lanca ishrane duše.
Ne znam šta su ti rekli kad si bila mala, da li si se osećala nedovoljno ili nevidljivo, da li si se osećala adekvatno i sigurno, koliko si bila zbunjena, koliko si smela da postavljaš pitanja, na koji način si razmišljala o željama i snovima koji te čekaju… kako god, koji god da su rezultati psihoanalize, ti si ta koja odlučuje šta će sa zaključcima višedecenijskog tripovanja. Da ih ostaviš, pustiš, prihvatiš ili ruminiraš? Najmanje kao mehanizam troši prihvatanje. Deluje ležerno i elegantno, kao pravi koraci u dobroj koreografiji, ali nije, daleko je od toga. Prihvatanje je lavovska borba, arena, krv i znoj, ego i realnost, želje i mogućnosti. Ipak, u prihvatanju je spas, redefinisanje šanse na koju si imala ekskluzivno pravo.
Poštovati sebe znači samodestrukciju ostaviti po strani, negde daleko, bez lokacije i koordinata.
Imam baš koliko treba da imam, tu sam gde jesam, nisam tamo gde nisam trebalo da budem, sve je onako kako treba da bude. Jednostavnost razmišljanja spasiće napaćenu ženu, olakšaće joj da funkcioniše najbolje što zna, bez prostora za preteranu analizu.
Voli sebe na način da toplo i nežno zagrliš malu sebe u velikoj sebi, da joj kažeš: ne brini, biće sve u redu, da je potapšeš po ramenu sa: dobra si ti, mala, baš si dobra!
Toplina je vazda bila na ceni. Kroz osmehe i zagrljaje, nada dobija svoj oblik i deljenje ima svoju moć.
I pokušaj da daš priliku, oslobodiš prostor za drugačije, za ono što nisi nikad, za ono što ne umeš.
Često je zavist zasnovana na želji da se menjaš, na spoznaji da druge žene to lepše umeju od tebe, lagano, lepršavo i moćno, a tebi ne ide. Umesto da se porediš, ti nauči, iskopiraj model za sreću, primeni ga na sebi i, ako radi, onda ga prosto upražnjavaj. Lepo je radovati se i prepoznavati sve momente koji te „rade“.
I na početku i na kraju, toplina.
Med i mleko.
Sila koja topi sve vrste stena.
Sila koja i tebe samu topi, tako da blistaš od lakoće melodije.
Blistaš zato što ne pokušavaš da se dopadneš drugim ženama, jer ne treba ti njihovo zeleno svetlo. Tačka odobravanja je samo tvoj potez.
Srećan nam Dan žena, kao opomena i podsetnik da to nije jedan dan kada smo nekome važne.
Svaki je dan naš dan, bez izuzetaka.
Neki je sunčan, neki oblačan, ali i u jednoj i u drugoj opciji možemo popiti čašu vina, nazdraviti sebi i reći:
„Ma dobra si ti, mala! Baš si dobra! Nema smisla da se gušiš u sopstvenom nezadovoljstvu, projekcijama i pitanjima.
Ima smisla da ti je život lep!
Uzdravlje!“
