“Нулта гравитација” је погрешан термин.
Снага гравитације опада са растојањем (тачније, са квадратом растојања), али никада не падне потпуно на нулу. Ако ћемо право, гравитација се простире у бесконачност. Никада нико не може “побјећи из загрљаја гравитације”.
Астронаутима изгледа као да су искусили недостатак гравитације зато што се окрећу око Земље. Оно што стварно осјећају јесте слободан пад, јер они заправо стално “падају” ка Земљи. Они падају ка њој, али се бочно крећу толиком брзином да заправо ни када не стигну да падну. Резултат тога је да непрестано прате кривину наше планете, увијек падају на њу али је никада не погађају.
На типичним шатловским висинама орбита око Земље, на око 400 км, сила гравитације износи још увек 90% оне коју осјећамо на површини. Гравитација још увијек веома снажно утиче на кретање летјелице (и астронаута). Њено пуно дејство ће поново осјетити тек када слете на њену површину.
АМ
