Филм који је мени баш сјео. У објективној стварности то је још једна тинејџерска приповијест о одрастању, дочим ова има много више озбиљности у себи.
Набуџено је снимљена и угодна за око нараштају коме је намијењена, али и одраслима којима залута на чврсти диск личнога и персоналног им рачунара.
Јасно се указује на социјални зјап који влада између главног јунака и његових школских другова. Проблематични момчић, стално упада из невоље у невољу из туче у тучу, у готово порнићки експлоатисаној и наглашаваној мотивацији. Наиме, његов отац тренер је желио да вози пијан, он му је дао кључеве и онда су се закуцали у дрво поред пута. Мати га је кривила за то, а сви остали користили као начин да га изнервирају.
Тако и у новој школи долази до неке врсте популаризацијске кампање за УФЦ, илити српски УФШ, или можда УФИ, ма… неки скраћенички хандрак. Нека се тим баве одбори за стандардизацију српског језика, а не Фронтал.
Згодна плавуша, која је по свим законитостима пимпераја, исфлертује га и зовне на журку. Ту се испостави да је она заправо дјевојка главног баје у крају, који је и најјачи у утимат фајту. Те он једнако тако и исфајта придошлицу, који је био познат по томе што је клип о његовој марисани на фудбалској утакмици доспио на Ју-тјуб. Овај то неутралише, тако што га добро издевета.
Овога то, уз помоћ и друштво локалног шмокљана који носи стално камеру са собом, мотивише да иде на часове борбе код Сенегалца емигриралог из Африке.
Погледаћу га још једном – не гарантујем једнако сједајућу оцјену.
(Редитељ: Џеф Вадлов; Писац: Крис Хаути)
