Нећемо о ноћним пословима састава Сизр Систерс, иначе декларисаних хомосексуалаца. Непотребно је, јер музика као апстрактна умјетност, никако не може бити етикетирана на овај или онај начин.
Пише: Данијел Дакић
Али, с обзиром да смо ми Балканци велики хомофоби иако то у вријеме ‘европезације’ вјешто кријемо и правимо се либерално-кул, било би неискрено рећи да је тај покрет овакав или онакав, а још мање признати да и та ‘настрана’ музика има душу, што свакако не значи да је нема …
Коријене инспирације Систерса треба тражити у поп музици са краја 80тих прошлог вијека када су електронски (тада још прости и помало данас смијешни ефекти) доминирали свјетским мејнстримом (Френки Гоус Ту Холивуд, касније Пет Шоп Бојс и још море извођача који су за собом оставили један или ‘по’ хита).
Управо се тим елементима Сизорси користе од почетка стварања своје музике, у којој се и на новом издању, итекако, осјети та атмосфера мејнстрима 80тих. Сингл Невидљиво свјетло (Invisible Light), који и званично излази у продају почетком 2011. најбоље осликава начин изражавања ових ‘принчева плесног подијума’, како их неки свјетски медији описују.
Високофреквентни вокали, бас линија слична оној највећег хита Доне Самер (опет 80те), те фанки гитарски семплови су главни и препознатљиви елементи који не изостају ни на овом издању састава, чији нови албум носи 12 пјесама, које редом (додуше крајње површно) обрађују теме блиске љубави, романси, сексу…
На страну тематика, музика је оно чим су увијек плијенили ако не рачунамо (а не рачунамо) провокативне наступе и испаде у јавности, што им је један од заштитних знакова, а та иста музика је, чини се, на овом издању, помало и заказала…
Као потврда ове констатације је и слабо-пласирани први сингл са Најт Ворка, Фајер Вит Фајер, те поприлично лабаве критике реномираних британских и америчких музичких часописа, који су, бар кад је поп музика у питању, релевантни да дају суд и процјену квалитета.
Међутим, квалитет је ту, неке пјесме попут Ранинг Аут, Самтинг Лајк Дис или Хол Њу Вејв никако нису за ‘бацања’, али сигурно неће ни ући у антологију планетарне поп музике. Ипак, у времену у којем на топ листама владају некакве Гоге и Ријане, освјежење је чути другачији приступ савременом мејнстриму, што су управо Сизорси одрадили са овим издањем.
Па, као што то каже наша народна: ”Ко воли, нек’ изволи!”.
(Scissor sisters – Night Work)
