Два догађаја су представницима опозиције у Републици Српској послала поруку која не може бити јаснија него што јесте. Сад или никад.
Реакције широм Републике Српске након првих исплата по новим законима о ПИО и борцима, у којима се најгласније и најдиректније критикује власт за тежак живот у РС, показују да се незадовољство људи у РС креће ка кулминацији. До јуче, било је незамисливо чути и видјети у медијима бројне грађане, који резигнирано поручују да ‚‚ова власт више не може проћи“, ‚‚да ће СНСД изгубити изборе“, ‚‚ да су претјерали“ и слично. Врхунац је био човјек у Зворнику, који је ходао кроз град носећи Титову слику и заставу СНСД-а и у камере поручио : ‚‚Имао сам двије светиње, Тита и СНСД. Ову бацам (показује на заставу) и настављам само са Титом“.
Требиње, Бањалука, Приједор, Зворник, Соколац, Добој… град за градом, редали су се протести људи које су Ћургуз, Васић и други покушали исполитизовати, али који су заправо само послали један очајнички, искрени, људски вапај, крик, назовите га како хоћете. Јер, не могу више издржати овако. И до сада су једва држали главу изнад воде, а сада их је власт одлучила још мало погурати према доле.
Други догађај је очајнички потез владајућих: иницијатива Додик-Тихић-Ђокић о одлагању локалних избора. Као, избори су скупи и њихово често одржавање успорава развој друштва. Питам се понекад, колико понижавајуће ниско мишљење имају политички лидери у РС и БиХ о овом јадном народу? Баш кад помислим да сам спознао одговор, дође нека слична бравура попут ове иницијативе и схватим да они, у ствари, народ мрзе, не могу га гледати очима, и зато му раде овакве ствари, као да је малоуман.
Само одлука о преласку премијера и министара у Влади РС са Аудија на нове Шкоде Суперб је аутоматска уштеда од 1 милион КМ. Да ниједан други потез не ураде. Ето нешто конкретно, да би се уштедјело, умјесто одлагања избора и сахрањивања и ово мало демократије што нам је остало.
Међутим, иницијатива око одлагања избора има другу позадину. Многи о њој шапућу, али је треба рећи и на глас. СНСД и њихови компањони су израчунали – на терену стоје катастрофално, буџети и фондови су празни, ситуација која долази је још гора и губитак избора у октобру је готова ствар. Ако добију још двије додатне године на власти, моћи ће радикалније ићи ( вјероватно планирају и хапсити и тући, још нам само то не раде) на људе који протестују, могу смањивати примања и других кад заврше са борцима, а до 2014., ко зна, можда ‚‚упадне“ и неки нови ММФ или други аранжман да им помогне. То је њихов болесни, покварени резон који упакују у лицемјерну причу о скупим изборима и могућности да се паре од избора преусмјере на ‚‚нешто корисније“.
Као обичан грађанин, блогер и колумниста, не као функционер ПДП-а, постављам питање: Шта још треба опозицији у Републици Српској, првенствено СДС-у и ПДП-у, али и осталим опозиционо декларисаним странкама да јавно саопште: Доста! Ово мора престати!
У свакој општини на локалним изборима само један начелнички кандидат опозиције против режима!
Седмог октобра побједа у више од 50% општина Републике Српске, као најважнији корак ка коначном завршетку ове трагичне власти у Републици Српској!
Република Српска се урушава криминалом и небригом ове власти, сваким даном све више и зато јединство опозиције у овом тренутку има већи значај од партијског, изборног… јединство опозиције је сада питање очувања Републике Српске.
Сујете, личне анимозитете, амбиције и страхове треба у овом тренутку ставити у страну. Двије приче из овог текста, са својим тужним порукама, траже алтернативу, траже заједничко супротстављање режимском, све више диктаторском, начину владања у РС и стварном повратку достојанства народу.
Сви треба да се замислимо, јер се ради о апсурду – ко на овом питању закаже, иако тренутно није власт и није формално одговоран, носиће огроман терет одговорности за будућност Републике Српске.
