Револуционарна идеја о одлагању локалних избора у Босни и Херцеговини због штедње у тешким годинама би ме, као грађанку ове земље, требала обрадовати. Али ме не радује. Уколико се то заиста и догоди, мени, као и многим женама то неће доњети никакве промјене.
Одлагање избора ће водити продужетку дискриминативне политике и праксе да се важећи закони који налажу осигурање равноправне заступљености жена у мушкараца у политичком одлучивању крше уз прећутну подршку већине политичких странака. О овом проблему говоре само ријетки посланици у парламентима, и то искључиво они из опозиције, када ништа друго не могу примједбовати владајућој структури. Ова пракса представља континуирани шамар женама које, по свим важећим статистикама, чине више од половине становништва Босне и Херцеговине. Овај шамар боли, и намеће суштинска питања.
До када ће жене у политичким странкама пристајати на компромисе, ћутати и дозвољавати да о свим битним питањима у земљи одлучују мушкарци? Да ли ће се гласачи и гласачице када (и ако) у октобру ове године изађу на бирачка мјеста увидјети да од избора до избора свој глас дају мушкарцима који су проводили и проводе политике које онемогућавају било какав политички договор о битним питањима, као што је реформа Устава БиХ? Да ли ће занемарити чињеницу да је политичким лидерима, мушкарцима, требало годину дана да формирају Савјет министара БиХ, да су довели до колапса привреду, да дозвољавају да стопа незапослености сваке године расте, да су својим политикама омогућили да већина становништва живи испод границе сиромаштва и да се, реално, не могу договорити нити о једном питању без посредовања страних дипломата?
Да ли је заиста оправдано за све ове проблеме позивати на одговорност малобројне жене у власти у БиХ које готово да немају никакве политичке моћи?
Јасно је да бројке нису нити могу бити мјерило, и да је квалитет пресудан уколико се ради о било каквом озбиљном послу, а то би политика једне земље свакако требала бити. То је, уосталом, већ отрцани аргумент који се рециклира како би се обезвриједило суштинско, законско и природно право жена да учествују у политичком одлучивању. Чињеница јесте да се жене у политичком одлучивању суптилно или отворено склањају са позиција чим им прође мандат. И да немају апсолутно никакве шансе да покажу да имају квалитете и да буду препознатљиве. Довољно је да погледате структуру Владе Републике Српске и то не само садашњу, јер је по том питању историјска, већ све предходне од рата до данас. Да ли је ити једна жена која је била именована као министарка, добила други мандат? Колико је министара у садашњој и предходним Владама Републике Српске имало другу шансу и да ли је та, њихова друга шанса, довела до напретка у ресорима у којима су на кључним позицијама? На којим се позицијама налазе бивше министарке Републике Српске? Гдје су оне уопште?
Квалитет који се истиче као апсолутни предуслов за учешће у политичком одлучивању када су у питању жене је изговор да се (привидно) родно неутрална политика наметне као прихватљиво рјешење. Лидери парламентарних странака, нарочито кључне тројке ће се редовно насмијати на сваки упит о томе зашто нема жена у власти и у хору поновити да није битно да ли је политичар(ка) мушко или женско, све док је народу добро.
Да ли је вама добро?
Вјерујем да ће се почетком октобра ове године ипак догодити избори. И да ћете, као и ја, тога дана обавити оно што се обавити мора. Попити кафу и у најбољој одежди кренути на биралиште. Сјетити се редова бљештавих листер одјела, строгих лица која значајно гледају у папире, телефонирају, чачкају нос, спавају.
Сјетити се како се смију, ноншалантно заваљени у удобним фотељама. Смију се и ћуте када је вама лоше, а њима је добро.
И гласати.
